Беседа: "Тишина"

Беседници како стају на ову бину почињу се знојити, настројени да започну своју беседу на адекватан начин, а то раде некада превише брзо. Они не познају моћ тишине, већ се ње плаше. Зашто се плашити тишине? Ја се не плашим зато што сам спознао њену бескрајну моћ, моћ концентрације. Пустио сам да ваздух прође мојим плућима пре него што сам своју беседу започео. Иронично је како о тишини нешто мора да буде речено. Плашимо се, јер мислимо да морамо бити брзи како бисмо рекли све што имамо,иначе неће знати шта смо заиста хтели да кажемо, али кога заиста занима наше мишљење,кад очито од буке не могу чути ни своје?! Кад ти се највише жури, буди најспорији. Веровање које се задржало код младих људи који су спремни да мењају свет, али опет не могу променити себе, јесте да беседа треба да буде монолог. Беседа је заправо дијалог који водите са публиком, а оно што публика каже јесте тишина која преовладава. Некада је то језиви врисак који нико не жели. Мислимо, сада када смо тихи значи да је то тишина. Заправо тишина је када сте потпуо сконценртисани на одсуство било каквих мисли. Није тишина уколико док саговорник разговара ви мислите у глави стотину различитих мисли и држите сопствени монолог. Тишина је заиста оно што сама реч каже, тишина мисли, речи, али не нужно и психичко одсуство. Када сам био изгубљен током скијања пре неколико година, уживао сам у тишини која ме је окруживала, али схватио сам да то није сопствена тишина, то је тишина планина. Заиста ћеш спознати тишину када у себи пронађеш те планине. Доста питања ће бити. Шта ако желим да се моје мишљење чује, како да га пренесем ако ћутим? Као што јапанска пословица казе, нема веће мудрости него ћутањем рећи све. Ову беседу завршавам онако како сам је и почео. Пуштајући ваздух да проструји мојим плућима, тада сам одговорио на ваше питање:,,Чему оволика пауза? Док сада одговарам на своје – Некада је тишина најгласнији одговор.