Победничка беседа: „Тајна слободе почива у храбрости“

Победничка беседа у категорији на изабрану тему Марије Вранић:

Нема веће равнице у Србији од Мачве. Она се протеже од Мишара до Дрине и највећег врха Цера планине, Видојевице, па све до Саве. Она вам је као туђинка – не да се свакоме познати. А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никада је не заборавља.

Овако је Мачву, поштовани пријатељи, у свом роману описао Јанко Веселиновић. Борба Срба за своју слободу учинила ју је колевком херојских победа, а јуначку историју нашег народа вековима је стварала његова храброст.

О српској храбрости сте, сигурно, често слушали, а да ли сте икад њену срж разумели? За битку на Церу сви знате. За бој на Колубари, такође. Чули сте и за устанак у Такову, за збор у Орашцу и победу на Мишару, за десетине других које бих могла сатима да набрајам! А осим података када су се одиграле и које су се две стране у њима сукобиле, шта заправо знате о судбинским биткама које је српска војска водила за вас?

Мислите да су биле тешке? Да је висока била цена победе? Ако тако мислите, онда о њима не знате ништа. Оружје смрти, кобни крици, крвава војничка униформа и стотине хиљада настрадалих душа су ужаси рата који немају цену! Ништа није вредно као људски живот и слобода која га животом чини, а Срби су били, поштовани пријатељи, за своју слободу спремни да гину! Девет дана, девет дана је било потребно српској војсци да ослободи Мачву од десет пута бројнијег непријатеља! На Церу је тада, бранећи Србију, страдало три хиљаде војника. Још три хиљаде храбрих бораца дало је живот у име слободе! Ниједан се српски ратник није плашио да умре за отаџбину. А знате ли како ју је сваки штитио? Својим срцем и својим рукама, рукама које су и по неколико дана копале дубоке ровове спаса иако су знале да би само један тренутак могао да их учини њиховим гробовима! Били су спремни да се супротставе свима који су хтели да им одузму равнице и жито, да отму имања која су наследили од очева и потчине Србију у борби за власт! А у борбу за слободу,српски војници ишли су као једно. Делили су хлеб и задњи гутљај воде, парче папира за писмо мајци, завоје и молитве, живот и смрт. Српски војници нису били ништа друго но читав народ, који се увек спремно суочавао са страшним лицем сурових непријатеља! Тако је јер се борио за своју слободу, слободу своје земље и све њене будуће деце, док је храброст текла његовим венама! Јесте ли поносни што сте управо ви деца земље тако великих људи?

Јесте ли поносни на српске јунаке који су дали животе у тој светој борби? То су имена која историја памти. То хероји чије очи су гледале како им смрт кроји животе и узима саборце, децу и дом, док су и сами корачали ка њој! Да, поштовани пријатељи. Српски хероји пошли су право ка смрти јер без слободе нису желели да живе. Историја их је учинила незаборавним, а њихова храброст је историју учинила часном. Лепа је српска прошлост иако је чине трагичне године. Лепа је јер је ретко чувено јунаштво какво се приписује нашем народу. Ретки су спремни да жртвују све на крвавом фронту ослободилачких битака. Тамо далеко, иза хладних Проклетија и пута голготе, пет хиљада српских душа вечни су чувари плаве гробнице. А негде још даље, спавају све које су стварале историју, и избориле се за слободу Србије, њеног народа и будућих нараштаја.

А знате ли зашто је баш борба за слободу најважнија коју су Срби водили? Зато што само слобода једном народу пружа живот. Без ње, људи су само бледе сенке онога што се зове човек. Да нема слободе, не би било ни нас. Али, још важније – онај ко се боји да искуси храброст, никада не може бити заиста слободан. А наша је Србија колевка храбрости, у којој почива тајна слободе. Зато увек будите храбри, коју год битку да водите. Како је рекао чувени војвода Мишић: „Ко сме, тај може! Ко не зна за страх, тај иде напред!“