ТАКМИЧЕЊЕ РЕЦИТАТОРА

У четвртак, 12.3.2020. одржано је Школско такмичење рецитатора у Свечаној сали. То је била лепа прилика да чујемо стихове и уживамо у интерпретацији наших ученика. Такмичење су помно пратили професори, ученици, директорка школе Јулија Ђорђевић. Жири су чинили професори Ненад Ступар, Наташа Михајловић, Ирена Алиспахић, Невена Антошин и Биљана Тасић Козић. Жири је донео следеће одлуке: 3.место деле Анђела Кремић 4/4 и Марина Спасић 2/4; 2.место освојио је Филип Шпановић 1/3: 1.место Немања Микић 4/6. Хвала свима на лепим стиховима које сте поделили са нама!

Немања је освојио 1.место рецитовавши ,,Досадну песму” Мике Антића.

ДОСАДНА ПЕСМА Толико ми је досадно да не знам шта ћу. Кад излазим из школе накривим капу на лево око и побијем се са тројицом бар да ме виде девојчице. Девојчице су смешна створења дугоноге, округле, пегаве или кратковиде, много лажу и оговарају и пишу љубавна писма која ми ставе под клупу. Мени је све то досадно. Ипак прочитам писма, најлепше речи препишем - ако ми некад затреба, а од оног што остане направим папирне лађе, направим птице, сланике, жабе, и бајаги се играм а тако ми је досадно. Досадно ми је да порастем, да носим тесне ципеле и да се оженим. Они који порасту прво се данима мрзе онда се данима свађају. Једино ми је жао мог тате. Да је остао дечак - као ја, баш бисмо дивно могли да се дружимо и да заједно будемо заљубљени у наставницу историје. Све остало ми је досадно. Толико ми је досадно да не знам шта ћу, него накривим капу на лево око и побијем се још са тројицом. Чак и кад нема девојчица

Другарска песма

Ништа ти не разумеш, мој најрођенији блесане, уображени принче што те је живот размазио. Да знаш колике сам ноћи узнемирене и бесане дрхтао крај твог узглавља, покривао те и пазио.

Ти си за мене још увек парче тек рођеног меса: онај мусавко што вришти и целу кућу потреса.

Ја сам те, лепото моја, научио да ходаш. Свима сам плаћао пиће кад су ти зуби никли. Ја сам ти дао живот. Није те донела рода. А сада смо се, одједном, један од другог одвикли, као да све што кажем заиста не разумеш и као да све што умем ти трипут боље умеш.

У реду, паметна главо. Ја сам те љуљао, купао, поносио се тобом, немуште речи срицао, и доста своје младости због тебе сам полупао и кад је у свет требало нисам се због тебе мицао,

него сам сав оседео, мој надувенко мили, да би твој живот и дани ваљани били.

Данас кад рођендан славиш, све ћу свечане торте побацати кроз прозор на ужас родбине целе. Ти знаш: ја сам твој отац.

Ми смо од такве сорте што не сме да задрхти кад одапиње стреле.

Можда још није касно. Једном се мора све рећи: и другарски и тужно и грубо и срнећи.

Пропустио сам године. Испустио те из руку.

Све твоје слабе оцене мољакањем сам решио. Вечито сам се свађао кад те други истуку. Био си моје мезимче и ту сам највише погрешио.

Четрнаест ти је година и зар те стварно не вређа да стално за тебе подмећем и душу и главу и леђа?

Хоћу да јасно кажеш кад мислиш да будеш мушкарац. Зар треба и сутра да решавам све што ти одраслом фали? "Тата, шкрипи у браку... на послу... дај за џепарац..." А ја ти и даље помажем јер те волим и жалим.

Не честитам ти рођендан. Ми смо се узалуд борили и стварали смо чуда, а ништа нисмо створили.

И ево, данас ти дајем реч родитељску и мушку: ако не постанеш човек на овој, тек започетој чаробној стази живота - морам и разбити њушку. Макар ожењен био, макар у тридесет петој.