ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ НИКАДА: ЧУДЕСНА ДИЈАНА БУДИСАВЉЕВИЋ И ЊЕНА МИСИЈА
Дијана Будисављевић данас је помало заборављено име српске историје иако јој дугујемо велико хвала. Дијана Будисављевић рођена је 1891. године у Инзбруку у имућној аустријској трговачкој фамилији Обексер. Удала се за хирурга српског порекла Јулија Будисављевића који је у Инзбруку био на специализацији и радио у локалној болници и био шеф хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Јулије Будисављевић је био један од малобројних загребачких Срба поштеђених убијања и протеривања за време усташког режима у независној држави Хрватској.
Породица Будисављевић, Јулије, Дијана и ћерке Јелка и Илзе селе се у Загреб, у новоформирану краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године. Јулије оснива клинику и постаје један од цењенијих лекара у новој краљевини. Дијана се креће у високом загребачком друштву, води живот домаћице и почетак Другог светског рата затиче је као жену у средњим годинама (51) која се до тада бавила васпитавањем и одгајањем деце и унучића.
Дијана Будисављевић организовала је са својим сарадницима највећу хуманитарну акцију током Другог светског рата. Она је од сигурне смрти у Јасеновачком систему логора спасила више од 7.500 српских малишана. Акција се састојала од сакупљања и слања помоћи у новцу, храни, одећи и лековима заточеним женама и деци у усташким логорима Лоборград, Горња Ријека, Стара Градишка, Јасеновац, Млака и Јабланац. Организовала је и извлачење и превоз мајки и деце из логора које је потом удомљавала у породице и у болнице и дечје домове. Највећи број мајки са децом био је смештен у Старој Градишки, у делу тврђаве који се звао Кула. Деца су се налазила у селима Млака и Јабланац, а један део њих био је и у централном логору у селу Јасеновац.
Независна држава Хрватска је већ од априла 1941. године формирала мрежу сабирних и концентрационих логора у којој је централно место добио логор у Госпићу са логорима на Велебиту и острву Пагу. Ово је био први логор смрти у независној држави Хрватској. Ту функцију, августа 1941. године, преузима новоформирани логор Јасеновац, највећи логор у независној држави Хрватској и један од озлоглашенијих логора током Другог светског рата. Капацитет логора Јасеновац, како је наводило заповедништво усташке надзорне службе, био је неограничен. У овом логору убијено је неколико стотина хиљада људи. Убијани су углавном Срби, Јевреји и Роми. Међу јасеновачким жртвама има и Хрвата и Бошњака комуниста, противника усташког режима. Највећи проценат јасеновачких жртава су српске националности. Процењује се да је број закланих срба у независној држави Хрватској износило око 700.000 -записао је Херман Нојбахер. Други извори наводе да је око 300.000 срба покатоличено, а да је око 180.000 срба протерано у Србију.
Највише деце доведено је у лето 1942. године после немачко-усташке офанзиве на Козари. Процењује се тада да је у Јасеновац спроведено око 70.000 мушкараца, жена и деце. Мушкарци су одмах одвајани, старији убијани, а млађи и способни депортовани су у Немачке логоре на принудни рад. У Горњој Ријеци усташе су сместиле најздравије дечаке из Јасеновца од којих су планирали да направе „мале јаничаре”. Српски дечаци били су обучени у усташке униформе и често су носили дрвене пушке. Велики број жена је тада транспортован у Немачку. Деца су остављана сама, препуштена болести и глади, пуштена да у Јасеновцу или Градишки умру. У логору је завладала епидемија тифуса која је усмртила све мале логораше. Дијана је организовала транспорт и ове деце, али од 400 дечака који су били смештени у Горњој Ријеци, преживело их је врло мало.
ЈАСЕНОВАЦ
Логор Јасеновац карактерише масовност али и неописива бруталност над убијеним логорашима. У Јасеновцу су жртве убијане хладним оружјем: ножем, секиром, чекићем, маљем... Ретко ко је убијан из ватреног оружја. Пропагандна служба независне државе Хрватске је логор у Јасеновцу представила као радни логор у којем су логораши ангажовани на исушивању мочварног терена и изградњи насипа, на раду у фабрици ланаца, циглани, ковачници... Призор који су затекли партизани приликом уласка у напуштени и великим делом срушени логор почетком маја 1945. године приказивао је сасвим другу слику такозваног радног логора: лешеви су пливали Савом, уследила је ексхумација посмртних остатака убијених логораша у Доњој Градини, Ускочкој шуми и на осталим стратиштима. Тек у контрадикторности усташких и партизанских фотографија може се сагледати сва страхота страдања у хрватском фашистичком логору смрти Јасеновац.
ЗАГРЕБ
У Загребу су деца била смештена у бројне институције: Завод за глувонему децу, Завод за незбринуту децу на Јосиповцу, Дом учитељица у Кукуљевићевој улици...Многа деца су у Загреб дошла у веома тешком стању, изнурена од глади и болести у Јасеновцу. У Загребу је преминуло око 800 козаревачке деце.
Дијана Будисављевић је свакодневно долазила у дом на Јосиповцу и помагала у лечењу и неговању деце из Јасеновца. Дијана је фотографисала децу у Јосиповцу како би им на све начине очувала идентитет и помогла да једног дана пронађу своју породицу. Фотографисање је касније забрањено. Дијанин албум је пре неколико година случајно откривен и налази се у музеју у Загребу.
У Јастребарском су деца била смештена у дворцу Ердеди, у католичком манастиру и у оближњем селу Доња река. Ситуација у Јастребарском је била боља него у осталим логорима. Смртност је била седамнаест посто. У Доњој реци су децу неговали и припадници партизанског покрета. Месни гробар Фрањо Иловар који је сахрањивао децу у Јастребарском водио је дневник у којем је уписивао колико деце је сахранио и колико је за то куна добио. Тако је јула 1942. године, без икакве емпатије или саосећања због умирања најмлађих, само таксативно написао: „За 100 комада дјеце покопане примио 10. 000 куна....У Јастребарском умрло 243 комада, а у Реци 206... укупно примио 38. 816 куна”... Логор у Јастребарском водиле су часне сестре које су деци предавале веронауку и припремале их за католичанство.
Дијана Будисављевић је током 1943. године почела са радом на картотеци спасене деце. Све податке који су се налазили у различитим институцијама као и податке из транспортних листа објединила је у јединствену картотеку, која је обухватала око 12.000 имена. У картотеци су се, сем података о деци из Јасеновца коју је Дијана са сарадницима спасла, налазили и подаци све остале деце која су током рата прошла кроз Загреб и која су долазила из ратом захваћених подручја. На почетку су деца добијала картончиће који су им канапом везивани око врата, на којима је писало име, презиме, име родитеља, село из којег дете потиче и логор из којег је преузето. Поред картона, Дијана и њени сарадници су правили и транспортне листе деце преузете из Јасеновца. Био је то почетак спасавања, али и очувања идентитета Јасеновачке деце. Велики део идентификационих картона које су деца имала око врата уништен је током транспорта. Деца су те картоне кидала, а неретко и јела. Тако је настао проблем са идентитетом веома мале деце. Када су дошла у Загреб постојале су транспортне листе и пописи имена, али без картона није било могуће установити идентитет детета. Међутим, није познато колико деце је враћено породици, ко је накнадно открио свој идентитет, колико њих је остало да живи не знајући да су козарачка, односно јасеновачка деца. Дијана је имала податке где се које дете налази и у коју породицу је дато.
Картотека је омогућила да се током рата успостави контакт између родитеља који су се налазили у логорима у Немачкој и деце која су била у хрватским породицама. Дијана је тих ратних година, посредством Црвеног крста, написала више од 3.000 писама. Комунисти су по доласку на власт маја 1945. године, Дијани Будисављевић одузели картотеку, фото-албуме као и бележнице које је она водила, а у којима су безимена деца била пописана на основу карактеристика (младежи, ожиљци) помоћу којих би их родитељи једног дана препознали. Судбина оригиналне Дијанине картотеке је непозната. Она је после рата преписана и уврштена у велику картотеку новог министарства социјалне политике народне републике Хрватске. У том преписивању су нестали многи подаци који би могли да помогну у идентификацији деце. У Хрватском државном архиву остали су сачувани само делови преписа картотеке коју је Дијана направила током Другог светског рата. У питању је копија картотеке која се налазила код надбискупа Алојзија Степинца и у којој су на машини прекуцани картони козарачке деце, у оригиналу писани руком. У архиву града Загреба налазе се картони појединачних институција у којима су деца била смештена. Свеобухватне и јединствене картотеке нажалост више нема. Дијана се касније вратила са породицом у Аустрију, где је живела до смрти, потпуно заборављена од стране оних који су јој дуговали своје животе.
Иначе, да би помогла српској деци Дијана Будисављевић је и сама пуно ризиковала. Обилазећи логоре заразила се болестима које су убијале децу, прележала је тифус и доживела три нервна слома.
Дијана је, током рата водила и дневник. Оригинално писан на немачком, обухвата период од 23. октобра 1941. године до 13. августа 1945. Године. У њему је описивала ситуацију, услове у којима су се налазила деца логораши, њихова мучења, страдања и умирања, стрепњу за њих, за себе, као и сусрете и разговоре са некима од највећих ратних злочинаца, одговорних за геноцид у независној држави Хрватској.
Тачан број деце српске националности које је аустријанка Дијана Будисављевић спасла,није могуће утврдити према попису прихватне станице хрватског црвеног крста у Загребу. Дијана је са сарадницима из логора у Јасеновцу избавила 7.577 деце, међутим, картотека коју је она са својим сарадницима водила садржала је више од 12 000 имена. Две до три хиљаде малишана су и након спашавања из Јасеновца, због последица тешких услова живота у логору, преминула. Неколико хиљада деце је Дијана Будисављевић накнадно акцијом избавила из пакла логора у Сиску и у Горњој ријеци где су их усташе под протиском Немаца невољно сместили после спасавања из Јасеновца. Тачан број спасене деце је тешко утврдити, али се засигурно може рећи да је захваљујући Дијани Будисављевић Други светски рат у фашистичкој независној држави Хрватскојпреживело више од 7.500 српских дечака и девојчица узраста до четрнаест година.
