,,Евгеније Оњегин” - Пушкин
Пушкин је заиста маестрално усмерио људе ка филозофском и психолошком анализирању његовог књижевног дела “Евгеније Оњегин”. Оно што је све читаоце привукло код овог дела, јесте изражавање људских супротности које често, чак и без људске свести, долазе у сукоб.
Евгеније Оњегин, главни књижевни лик од ког се сам писац често ограђивао у аутобиографском смислу, представља књижевног јунака који је склон анализи. Међутим, специфичност његове појаве се огледа у томе што је он, чак и сам за себе, недефинисана личност. То је последица мањка конкретног животног искуства, које се стиче кроз рад, различите проблеме и емотивне боли. Евгеније је у суштини несрећан човек који не може да пронађе срећу ни у једном окружењу, градском или сеоском. Искуство је онај део личности који је значајан недостатак и психолошка рупа у његовом карактеру. Навикнут на прилично лагодан живот, изједначавање људи са предметима и незнање о сопственој улози у друштву, покренуо је ново поглавље, након смрти стрица, која је поменута непосредно након појма смрти оца, који има непостојећу улогу у његовом животу, а све почиње од наследства.
Однос који је оставио трајни печат у овом књижевном делу је однос Евгенија и Татјане. Татјану је упознао захваљујући свом новом пријатељу са села, који у пријатељском смислу има кратак стаж, а то је Владимир Ленски, поетичан књижевни лик који за реалност није желео да зна. Ленски је волео Олгу (Татјанину сестру), као траг своје младости, као навику и као лепоту живота коју је прихватао као једини симбол. Татјана је заправо особа која од рођења живи свој имагинарно осмишљен живот, ван света књига није много ишла и сваки свој поступак је дубоко преиспитивала, емоције мучила осећајем стида, што нас води ка закључку да је она себичан књижевни лик. Такође се јавља карактерна рупа везана за искуство. Можда је то била једна скривена и доста непримећена заједничка црта Татјане и Оњегина. Љубавни однос Ленског и Татјане је немогуће замислити, из разлога што ниједно од њих не би умело да изрази љубав ван књижевних оквира, повучена девојка и човек који живи за свој имагинаријум никако не би представљали спој личности без обзира на одређене сличности. Након Татјаниног писма у ком изјављује љубав Оњегину коју је осетила приликом првог упознавања и у ком се она њему предаје и описује своју опсесивну љубав према човеку ког не познаје довољно, он њу љубазно али дубински гледано, снисходљиво одбија. Даљи исход свега води само ка закључивању о психолошкој нестабилности Оњегина и равнодушности. Након Татјаниног именадана он убија Ленског у двобоју који је последица његовог флерта са Олгом и након тога одлази. Каква иронија, убија човека, дакле одлази његова душа, након тога и он одлази, као ,,отпадник од бурних страсти” како би рекао Пушкин. Ленски је потврдио своју наивност и скупо платио то што је вечито сањао живот. И живот и постојање праве Олгине љубави. Али, ту није био крај односа Евгенија и Татјане.
Након неког времена он се враћа и наилази на Татјану, најлепшу жену која привлачи пажњу и чији идентитет сазнаје касније. Евгеније је опседнут тиме да освоји њу и њену љубав, писао је много писама и нудио бег. Овде се јасно види да је Пушкину Татјана била дража, те је сам ток књижевног дела имао овакав смер. Видите, Оњегин је написао више писама, а Татјана само једно. Татјана међутим остаје верна свом тадашњем супругу. Ова верност је карактерна особина која је сваком читаоцу могла да поправи евентуални лош или недефинисан утисак о Татјани. Ово Оњегиново схватање љубави је касно ушло у воз. Воз је ишао споро, док се са неке друге стране градила оданост, верност и поштовање према супругу. Оњегину на крају целе ове тематике остаје да пати над својом горком судбином. Да ли је икада и радио ишта другачије? Или је само неким материјалностима прикривао ову чињеницу? Горка судбина... Вечита несрећа... Спољашност која никако не може да замени рушевине унутрашњости Оњегинове личности. На крају нам остаје да сви оставимо отворено Татјанино питање: ,,Да ли је прави Оњегин икада и постојао”?
