ИСТОРИЈА НАШЕ СВЕТОГОРСКЕ УЛИЦЕ
Наша школа има дугу традицију. Занимљива је чињеница да је попут Светогорске улице, чији део простора заузума, неколико пута мењала назив. Тако је у Улици два бела голуба која је носила назив по истоименој кафани, али не мисли се на данашња Два бела голуба у Скадарској улици , већ на кафану која је саграђена 1840. године и нажалост, срушена 1903. али која је чинила живим овај стари београдски крај основана је прва државна трговачка академија под називом „Послено-трговачко училиште“. У истој улици, али сада под другим називом, Битољска улица, у близини куће Велимира Рајића,нашег великог песника, после Првог светског рата, сaграђена је нова двоспратна зграда за потребе трговачке школе. Велимир Рајић, познат по песми ,,На дан њеног венчања", живео је овде недалеко од данашњег Радио-Београда и Атељеа 212, у такозваном, поетском кварту. Комшилук му је био веома занимљив: Јован Илић са својим синовима Милутином, Драгутином, Војиславом и Жарком, свим песницима, па наш уклети Владислав Петковић Дис... Диван је био тај поетски кварт пре стотинак година: скромне породичне куће с двориштима, калдрмом, чесмама, баштама и воћем... и у таквом окружењу ће нићи величанствена зграда Трговачке академије урађена у српско-визнтијском стилу, архитектонско остварење Јездимира Денића из 1926. године.
Писци попут Милана Витезовића, Данила Киша, Борислава Михајловића Михиза, Добрице Ћосића, Моме Капора или глумаца који су своје срце оставили на даскама које живот значе Атељеа 212, Драгана Николића, Ташка Начића, Боре Тодоровића или легендарног Зорана Радмиловића, често су се окупљали у Српској кафани, у Светогорској 25 или у кафанама такозваног Бермудског тругла у Македонској: ,,Шуматовцу", ,,Под липом" и ,,Грмечу".
После другог светског рата, Улица Жоржа Клеменсоа, некадашња Битољска, мења назив у Улицу Иве Лоле Рибара. У њој, у броју 27, 1953. умире познати српски сликар Урош Предић. Провео је 44 године у овом здању неуморно стварајући, оставивши Србима велику културну заоставштину. Као сликар реалиста највише је познат по породичним портретима, али и по библијским и историјским темама. Нама је можда најпознатија слика ,,Косовка девојка" или портрет Лазе Костића и Карађорђа, али ту су и многе, многе друге које сведоче о изузетном таленту овог неуморног човека. Кућа у којој је умро стављена је под заштиту државе као културно и национално добро.
Станоје Станојевић, писац прве српске енциклопедије, доктор филозофије, професор на Београдском универзитету и један од оснивача дневног листа ,,Политика", живео је у Светогорској 32 од 1904 до 1937. Преко пута њега, у броју 17 живео је Јеврем Грујић, познати српски дипломата. Веома значајан и успешан као државник. Успео је да издејствује веома важне политичке и законодавне елементе наше државности, школе на српском језику, Први закон о Народној скупштини. Био је министар правде, иностраних послова, министар унутрашњих послова и амбасадор у Турској. Дом Јеврема Грујића је данас музеј-кућа. Изграђена за његову ћерку Мину, у модерном, граћанском стилу, препуна уметничких дела, слика и скулптура, стилског намештаја и других антиквитета, била је састајалиште многих значајних људи онога времена. Да, ту су често навраћали Јован Цвијић, Симо Матавуљ, Јован Скерлић, Милан Ракић, Паја Јовановић, све угледни људи оног времена. Јеврем Грујић је слика и прилика да се у Србији у врема Милоша Обреновића веома ценило образовање и да се улагало у школовање људи који ће Србији помоћи да стане на ноге и постане уставна држава.
У Улици Иве Лоле Рибара започело је живот једно дивно позориште - ,,Атеље 212". Помало авангардно, унело је новину са представама које су игране на његовој позорници: Бекет, Сартр, Жари, Јонеско... Из овог позоришта и потиче прича о ,,Улици отвореног срца" која је данас лепа али пре свега хумана манифестација града Београда, јер прикупља прилоге за болесну и незбринуту децу. Д: Занимљиво је то да су сваког 1. јануара глумци Атељеа 212 одлазили у Српску кафану и уместо конобара служили госте. Засмевали су их, излазили на улицу и свраћали пролазнике, правили читаве перформансе.
прилоге за болесну и незбринуту децу.
Занимљиво је то да су сваког 1. јануара глумци Атељеа 212 одлазили у Српску кафану и уместо конобара служили госте. Засмејавали су их, излазили на улицу и свраћали пролазнике, правили читаве перформансе. Нажалост, и ова кафана је тренутно затворена.
