ПЛЕЈМЕЈКЕРСКА МАТЕМАТИКА Интервју са Тамаром Радочај
Ова млада кошаркашица рођена је 23. децембра 1987. године у Вршцу. Игра на позицији плејмејкреа, а своју позицију повезује са добрим познавањем математике. Школске екскурзије и средњошколске изласке је пропустила, али је постигла све своје зацртане циљеве. О својој кошаркашкој каријери говорила је за "Правну страну".
Када би писала књигу о својој кошаркашкој каријери, шта би написала за почетак, како је све почело?
Мама се бавила одбојком, тата фудбалом, тако да сам од малена била присутна на спортским дешавањима и било је сигурно да ћу се бавити неким спортом. Прво је то била одбојка, затим атлетика, тенис, да би ме у петом разреду основне школе другарица из разреда питала да одем са њом на кошаркашки тренинг. Отишла сам и ето ту се задржала, веома брзо, сећам се, почели смо да играмо утакмице, да се такмичимо и то ми се веома допало, а тада је у Вршцу кошарка била веома популарна.
Тадашњи клуб" Хемофарм" је био првак државе и имао је у свом саставу пуно репрезентативки које су играле тада за репрезентацију Југославије, оне су ми биле узори. Гледала сам их, навијала и желела да једног дана будем као оне.
Имала сам срећу да будем, од својих пионирских дана, у клубу као што је "Хемофарм", имала сам најбоље услове за напредак.
Тадашње играчице " Хемофарма" биле су твоји кошаркашки узори. Данас си ти узор многим девојчицама. Девојчице у Вршцу излазе на терене и маштају да крену твојим стопама. Колико је то посебно за тебе?
То је неописив осећај среће и поноса на оно што сам урадила у својој каријери, али и велике су то одговорности да им будем узор на терену и ван терена.
Да ли су добри услови битни за добар кошаркашки почетак? Какво је стање сада у односу на време када си ти тренирала?
Најважније је да волиш оно што радиш и да желиш да свакога дана будеш бољи. Ја сам имала срећу да стасам у једном таквом клубу и освајам титуле првака државе са Хемофармом, касније и са "Партизаном".
Мислим да смо успеле заједно, успесима женске кошаркашке репрезентације, у последњих пар година, да побољшамо стање женске кошарке у земљи, а оно што је најважније и што нас посебно радује је број девојчица које желе да тренирају кошарку и буду нова Милица, Ана, Јелена, Соња..
Коју школу си завршила и по чему памтиш средњошколске дане?
Почетак, основна школа „Јован Стерија Поповић“ Вршац, затим гимназија „Борислав Петров Браца“ у Вршцу, морам да кажем да је ту већ прочела да изостаjем јер сам већ у другом средње потписала свој први професионални уговор. Дакле, кошарка је постала мој посао, а након завршетка средње,уписуjем "Мегатренд " у Вршцу,а дипломирала сам пре 2 године. Веома сам поносна на то и мислим да је образовање веома важно и да се све може уклопити и постићи.
Омиљени предмет ми је била математика, можда постоји ту нека повезаност,
математика – плејмејкер J. Поред обавеза око тренинга, изостале су екскурзије и та нека дружења, као и изласци, али исплатило се.
Кошарка са собом носи многа одрицања, али шта је оно што је теби донела? Шта је осим медаља највредније што си уз њу стекла?
Пријатељства. Како у репрезентацији тако и у разним клубовима, земљама у којим сам играла. То је нешто што је најдрагоценије.
Била си у Хемофарму и Партизану и осетила сам врх српске кошарке. Како је било када си кренула даље? Да ли ти је тешко пало одвајање од породице и ко ти је био највећа подршка?
Није било лако, али имала сам циљ испред себе и знала сам шта желим сваког тренутка и била сам спремна за корак даље. Моји родитељи, браћа и дечко, су моји највећи критичари и моја највећа и најискренија подршка сваког тренутка моје каријере.
Играла сам у Италији, Мађарској, сада у Русији. Свака земља, свака лига, клуб, носе нешто ново, све су то неке нове животне школе и поносна сам и захвална на свему што сам прошла.
У дресу репрезентације освојила си медаље на највећим такмичењимау историји женске кошарке у Србији. Како гледаш на то сада када си свесна колики сте корак напред оствариле?
Мислим да још увек нисам свесна колико смо и шта смо урадиле. Једноставно такав нам је темпо да немамо времена ни да желимо, ни да се радујемо. Сутра су већ неке нове утакмице, можда када завршим своју каријеру и прође неколико година, схватићу шта смо урадиле и колико је уопште тешко отићи на Олимпијаду, а тек колико је тешко освојити медаљу.
Дочек испред Дома Скупштине и након европске медаље и након освојене олимпијске медаље био је нешто посебно, биле сте краљице нације. Шта ти је у тим моментима пролазило кроз главу?
Како сам некада испред малог екрана гледала дочеке наших кошаркаша и дивила им се, а сада сам на том балкону, ја са мојим другарицама, са осталим врхунским спортистима Србије. Препустила сам се и желела да уживам у том тренутку и урежем дубоко сваку слику тог дочека.
Да ли је пријатељство кључ успеха?
Па сигурно је да је један од битних фактора за успех, добра атмосфера у тиму, али и поред тога, потребно је пуно рада, борбе..
Шта би поручила младим спортистима који газе ка свом циљу, жељни успеха?
Да прво воле то што раде, да буду упорни, истрајни, стрпљиви. Сваки рад даје резултат!!
И за сам крај..Које је твој животни мото?
Моја порука младима је уједно нешто чиме се ја водим у животу, тако да је то прави одговор J.- поручила је Тамара за "Правну страну".
Желимо јој још много успеха, како у клупском тако и у репрезентативном дресу. Видимо се на неком од следећих дочека.
