ПЛЕЈМЕЈКЕРСКА МАТЕМАТИКА Интервју са Тамаром Радочај

Ова млада кошаркашица рођена је 23. децембра 1987. године у Вршцу. Игра на позицији плејмејкреа, а своју позицију повезује са добрим познавањем математике. Школске екскурзије и средњошколске изласке је пропустила, али је постигла све своје зацртане циљеве. О својој кошаркашкој каријери говорила је за "Правну страну".

Када би писала књигу о својој кошаркашкој каријери, шта би написала за почетак, како је све почело?

Мама се бавила одбојком, тата фудбалом, тако да сам од малена била присутна на спортским дешавањима и било је сигурно да ћу се бавити неким спортом. Прво је то била одбојка, затим атлетика, тенис, да би ме у петом разреду основне школе другарица из разреда питала да одем са њом на кошаркашки тренинг. Отишла сам и ето ту се задржала, веома брзо, сећам се, почели смо да играмо утакмице, да се такмичимо и то ми се веома допало, а тада је у Вршцу кошарка била веома популарна.

Тадашњи клуб" Хемофарм" је био првак државе и имао је у свом саставу пуно репрезентативки које су играле тада за репрезентацију Југославије, оне су ми биле узори. Гледала сам их, навијала и желела да једног дана будем као оне.

Имала сам срећу да будем, од својих пионирских дана, у клубу као што је "Хемофарм", имала сам најбоље услове за напредак.

Тадашње играчице " Хемофарма" биле су твоји кошаркашки узори. Данас си ти узор многим девојчицама. Девојчице у Вршцу излазе на терене и маштају да крену твојим стопама. Колико је то посебно за тебе?

То је неописив осећај среће и поноса на оно што сам урадила у својој каријери, али и велике су то одговорности да им будем узор на терену и ван терена.

Да ли су добри услови битни за добар кошаркашки почетак? Какво је стање сада у односу на време када си ти тренирала?

Најважније је да волиш оно што радиш и да желиш да свакога дана будеш бољи. Ја сам имала срећу да стасам у једном таквом клубу и освајам титуле првака државе са Хемофармом, касније и са "Партизаном".

Мислим да смо успеле заједно, успесима женске кошаркашке репрезентације, у последњих пар година, да побољшамо стање женске кошарке у земљи, а оно што је најважније и што нас посебно радује је број девојчица које желе да тренирају кошарку и буду нова Милица, Ана, Јелена, Соња..

Коју школу си завршила и по чему памтиш средњошколске дане?

Почетак, основна школа „Јован Стерија Поповић“ Вршац, затим гимназија „Борислав Петров Браца“ у Вршцу, морам да кажем да је ту већ прочела да изостаjем јер сам већ у другом средње потписала свој први професионални уговор. Дакле, кошарка је постала мој посао, а након завршетка средње,уписуjем "Мегатренд " у Вршцу,а дипломирала сам пре 2 године. Веома сам поносна на то и мислим да је образовање веома важно и да се све може уклопити и постићи.

Омиљени предмет ми је била математика, можда постоји ту нека повезаност,

математика – плејмејкер J. Поред обавеза око тренинга, изостале су екскурзије и та нека дружења, као и изласци, али исплатило се.

Кошарка са собом носи многа одрицања, али шта је оно што је теби донела? Шта је осим медаља највредније што си уз њу стекла?

Пријатељства. Како у репрезентацији тако и у разним клубовима, земљама у којим сам играла. То је нешто што је најдрагоценије.

Била си у Хемофарму и Партизану и осетила сам врх српске кошарке. Како је било када си кренула даље? Да ли ти је тешко пало одвајање од породице и ко ти је био највећа подршка?

Није било лако, али имала сам циљ испред себе и знала сам шта желим сваког тренутка и била сам спремна за корак даље. Моји родитељи, браћа и дечко, су моји највећи критичари и моја највећа и најискренија подршка сваког тренутка моје каријере.

Играла сам у Италији, Мађарској, сада у Русији. Свака земља, свака лига, клуб, носе нешто ново, све су то неке нове животне школе и поносна сам и захвална на свему што сам прошла.

У дресу репрезентације освојила си медаље на највећим такмичењимау историји женске кошарке у Србији. Како гледаш на то сада када си свесна колики сте корак напред оствариле?

Мислим да још увек нисам свесна колико смо и шта смо урадиле. Једноставно такав нам је темпо да немамо времена ни да желимо, ни да се радујемо. Сутра су већ неке нове утакмице, можда када завршим своју каријеру и прође неколико година, схватићу шта смо урадиле и колико је уопште тешко отићи на Олимпијаду, а тек колико је тешко освојити медаљу.

Дочек испред Дома Скупштине и након европске медаље и након освојене олимпијске медаље био је нешто посебно, биле сте краљице нације. Шта ти је у тим моментима пролазило кроз главу?

Како сам некада испред малог екрана гледала дочеке наших кошаркаша и дивила им се, а сада сам на том балкону, ја са мојим другарицама, са осталим врхунским спортистима Србије. Препустила сам се и желела да уживам у том тренутку и урежем дубоко сваку слику тог дочека.