Беседа о Светом Сави

Поштовани, окупили смо се како бисмо обележили један од најзначајнијих празника српског народа.

Давне 1823. године кнез Милош Обреновић је увео државно светковање Савиндана, а затим 1841. законом овај дан одредио као школску славу српских школа.

Рођен као трећи син Стефана Немање и Ане, Растко Немањић није био Божији дар само својим родитељима већ и читавом српском народу.

Никада се није уклапао у калуп. Још као мали знао је шта жели. Уместо живота који доликује младом принцу он се одлучио за живот који испуњавају: читање озбиљних списа о хришћанској вери и историји, молитве, пост, редован одлазак на богослужења... Када је већ стасао и када је било речи о женидби, само се смешио, јер није желео да повреди мајку и оца. Смешио се, јер је већ тада знао. Знао је да је за њега манастирски живот, овоземаљски живот најближи Богу.

Никада није тражио, а увек је имао. Поклањао је не гледајући колико. Могао је да влада народом, а изабрао је да му служи. Обасјао је не само наш српски род него и друге земаљске народе.

Свети Сава важи за првог српског просветитеља и учитеља, првог архиепископа, књижевника, духовног оца.

Припадају му заслуге и за темељ права нашег народа који је започео доношењем Номоканона, правног зборника који садржи норме канонског, као и јавног и приватног права.

Како бисмо се без њега препознали? Ко бисмо уопште били да њега није било? Захваљујући њему, српско хришћанство добило је посебну националну димензију. Светосавље ће српску нацију обликовати не само током средњег века и мучног ропства, већ и у модерно доба.

Ни по својој смрти Свети Сава, не заборавља свој верни народ, који му се обраћа као духовном оцу у невољама. У злу, његово име је било оно које смо изговарали и призивали у помоћ!

Морамо увидети важност овог светог имена, јер ако Светог Саву посматрамо само као прошлост, а не као садашњост и будућност, узор и идеал, онда треба да се запитамо да ли смо на правом путу.