Интервју са Љубицом Гојгић

Љубица Гојгић На почетку своје каријере је радила на Радио „Индексу“ као репортерка , уредница и водитељка културног магазина.Радила је на телевизији Б92 од 2001. године и била је специјални извештач из Хага и ауторка и водитељка емисије "Процес ТВ". Седам година је радила за недељник "НИН" , пратила политичка и друштвена збивања. Од прошле године води емисију "Прави угао" на РТВ-у. Са колико година је почело да вас занима новинарство?

-Ја сам недавно нашла једне новине које су излазиле када сам ја била ђак у основној школи. Звале су се "Кекец" и нашла сам да сам у том „Кекецу“ дала први интервју. То је било 1983. године, имала сам 13 година. И ја сам била члан литерарних секција у основној и средњој школи. Па претпостављам да је то био неки наговештај да ћу се у животу бавити новинарством .

Шта је био повод за тај интервју?

-Тај интервју је био са мном зато што сам добила награду УН за један писмени задатак који сам написала о ратним подручјима у свету. Тада је то био сукоб у Либану и велики напад на избеглички камп где су страдали силни цивили. И посебно ми је било смешно што сам ја онако потресена оним што сам видела на телевизији написала да је свет на ивици катаклизме. Званично, први интервју који сам ја урадила је био 1992. године у новембру и то сам радила за Радио „Индекс“ . Извештавала сам из позоришта "Душко Радовић".

Када сте изразили интересовање да радите за телевизију?

- Ја сам мислила да никада нећу радити на телевизији. Међу новинарима постоји једно тумачење да је телевизија најповршнији медиј. Да се ту људи углавном сликају, да је све кратко и остаје на неком површном нивоу, а да су заправо новине, а нарочито недељници, место где се пишу озбиљне анализе и озбиљни текстови. Ја сам прво радила на радију , па у недељнику НИН и мислила сам да је то то. Сасвим случајно сам дошла на телевизију. Позвао ме је колега 2001. године и од тада сам на телевизији.

Због чега вас је привукло новинарство?

- Новинарство је тешка, у данашње време све тежа професија, али је врло лепа. Прво, за оног који воли да буде у сталном контакту са људима , то је идеална професија.За оног који воли да буде у контакту са занимљивим људима, то је привилегија. Долазите до неких људи до којих не може да дође баш свако. Имате прилику да пре већине својих пријатеља, гледалаца, читалаца сазнате неке ствари. Имате прилику да више знате и да можете да објасните нешто људима. Вршите неку функцију информисања јавности. Имате обавезу да људима нешто објасните, да их упутите у неке ствари, а то значи да морате да будете врло озбиљни .

У једном интервјуу сте споменули да је за новинарство потребна храброст. Да ли сте ви некада осетили толики притисак да сте помишљали чак и да напустите свој посао?

-Јесте. Потребна је велика храброст у данашње време када постоји та тенденција да се и новинари приклоне јачем. Да ли је тај јачи уредник, менаџер , власник медија или је он власт или министар. Сви воле када их хвалите. Постоје људи који имају нулти степен толеранције на критику и сваку критику, па и ону најдобронамернију , и ону која је утемељена на чињеницама доживљавају као напад на себе и врло оштро реагују на такве нападе . Многи новинари се уплаше на такав одговор. И зато мислим да је потребна храброст да се не одустане од онога што пише. Ја нисам никада размишљала да напустим новинарство али сам осетила притисак . Због притиска који сам доживљвала на телевизији Б92 који је био политичко-економски прво сам морала да одем са телевизије, а онда сам одлучила да одем и са радија Б92, где ми је било јако лепо. Радио који је био симбол слободног независног новнинарства у Србији је угашен и претворен у некакву џубокс станицу која се хвали тиме што емитује само музику!

Да ли сте се променили као личност током година?

-Ја бих волела да верујем да нисам. Али када погледам своје снимке са првих телевизијских укључења и погледам себе данас, видим да је ту дошло до промене. Мислим да сам сазрела као новинар. Осим извештаја, данас сам у стању да дам и коментар на неку вест. Волим да препознајем неке ствари, да могу да урадим неку анализу, тако да мислим да сам ту напредовала. А као личност вероватно сам подредила много приватног живота послу, а то је неминовно у новинарству. Зато што је то посао који не можете да завршите у четири поподне и да одете кући зато што вас вуче да погледате и вечерње вести, да погледате шта је неко изјавио, шта се негде десило. Сваки добар посао човека заокупи, а новинарство посебно.

Да ли се променило ваше мишљење о новинарству за ово време колико радите тај посао?

-Није се променило мишљење. Разочарана сам у неке колеге , разочарана сам када видим да се не поштују принципи за које смо се залагали , када видим да се растурају куће као што су Б92 и Студио Б.

Који је био ваш највећи изазов у каријери?

- Највећи изазов је било извештавање из Хашког трибунала. Зато што сам отишла да извештавам уживо, иако нисам имала ниједно уживо укључење до тада на телевизији. Ја сам почела да радим у новембру, а у мају сам отишла да извештавам. Сећам се да сам дошла тамо у суботу, а у понедељак је требало да преузмем смену. Целу недељу сам ја у задњем дворишту куће, у којој смо спавали, вежбала. И сад кад погледам тај први снимак ја препознајем трагове страха, али сам се брзо уклопила. Много сам се трудила и много сам напорно радила. У тој првој смени која је трајала месец дана у Хагу смршала сам 10 килограма без икакве дијете. То говори о томе да се тај рад и тај напор може измерити и у килограмима.

Који је данас највећи изазов за новнара?

-Данас онај ко улази у тај свет мора да одлучи ком ће се новинарству приволети. Да ли жели да иде у забаву или жели да се бави информативом или нечим другим. Формати су различити . Данас неко ко улази у новинарство мора да буде свестан да ће да наилази на препреке, мора да буде храбар, издржљив и мора да буде свестан да се у овом послу, ако жели часно да га обавља, неће обогатити, и да ће морати да буде веома велики „жонглер“ ако жели да избалансира приватни живот и посао.

Да ли свој посао доживљавате као страст или као обичан посао?

-Један мој колега који је био тонац на радију Б92 говорио је :"Кад дођем овде, имам потребу да се изујем". Као да долази кући. Тај посао, ако се не ради са страшћу - не вреди.! Ако пробате да се сетите новинара које цените, који су нешто направили у каријери, сви су радили са страшћу. Данас има много примера новинара који само раде свој посао и види се да је ствар у рутини. Нема никаквог жара. Овај посао мора да се ради са жаром, иначе сте просек и испод просека .

Ко су били ваши узори у млађим данима?

- Имам слику из детињства где сам размишљала како је дивно бити новинар. Била је конференција несврстаних у Београду. Ја сам била баш клинка и видела сам како је у Народном позоришту био неки скуп. И била је тада млада новинарка - Мира Адања Полак и она је интервјуисала индијског премијера Индиру Ганди . Мени се допало то како је она дошла до једне значајне личности. После сам волела Лилу Радоњић на Студиу Б. Касније сам открила и друге ауторе. Има их много.

За које медијске куће данас мислите да су добре?

-Што се радија тиче, то је Радио Београд , што се новина тиче, мислим да су Политика и Данас, недељници НИН и Време. Што се телевизија тиче доста је популарна N1, где има мало више слободе и мислим да је телевизија на којој ја радим врло пристојна - РТВ.

Шта мислите о истраживачком новинартсву као посебном виду новинарства?

-Ја мислим да је свако новинарство истраживачко . Ви, ако одете на зелену пијацу ,ако вас пошаљу да питате колика је цена купуса и паприка, ви идете да истражујете. Ако сте отишли у скупштину да пратите седницу парламента и то сте слушали, ви – извештавате! Интервју је заправо истраживачко новинарство. Постоји, наравно, онај део истраживачког новинарства где се откривају афере , оно јесте тешко и опасно. То је посебно осетљив сегмент новинарства , јер, ако излазите са великим причама које могу да оборе једног министра, Владу, онда тај текст мора да буде хиљаду посто проверен.

Које су то препреке које сваки млади новинар мора да пређе да би постао добар новинар и шта је вама било тешко?

-У моје време је било мало другачије. Био је велики број редакција где сте могли да дођете да пробате да радите за џабе. Данас је број таквих редакција много мањи. Редакције само гледају да се отарасе људи. Постоји тај тренд штедње, да што мање људи уради што већи посао. Оно што највише недостаје у односу на моју генерацију је то што немате старије колеге које могу да вам се мало посвете. Врло је важно да препознате особу од које нешто можете да научите и да та особа може мало да вам помогне.

Сматрате ли да је новинарство занат који се може испећи и без факултета?

- Новинарство се може студирати, али ако то носиш у себи, можеш да будеш новинар и ако си правник, економиста. Важно је образовање, али је такође важна и пракса и таленат. То је тај идеални спој. Да имате то у себи, да нисте стидљиви, да имате храбрости више него ваш просечан вршњак , да вас то занима, да хоћете да се образујете. До последњег дана морате да читате књиге, новине, анализе . Када се све то укопи, тако се добије добар новинар.

Да ли су вам се дешавале често грешке у раду на телевизији?

-Нису ми се често дешавале грешке. Ја сам баш поносна и срећна што могу да кажем да никада нисам објавила ниједну вест коју су после људи демантовали као нетачну. То је велика ствар у једној новинарској каријери. Најсликовитији био пех је био када сам стајала испред Хашког трибунала, било је неко велико невреме и у сред извештавања уживо срушио ми се на главу шатор који служи да нас заштити од кише. Наравно, када су се угасиле камере, почео је смех.

Предајете у школи Удружења новинара Србије. Каква су ваша искуства са младим будућим новинарима и шта њима саветујете?

-Ја сам баш фасцинирана како људи долазе викендом када се обично помисли да млади људи, а и старији, хоће само да спавају и да ништа не раде, како стварно врло заинтересовани долазе на те часове. Мени је лепо да видим да људи верују у новинарство и да, без обзира на све, људи верују и даље да је то професија која је занимљива . Мислим да има доста потенцијала међу људима које срећем.

Шта бисте поручили будућим новинарима?

-Да буду храбри, јер ако нисте храбри кад сте млади, ја не знам кад ћете да будете храбри. Ако нећеш да будеш бунтовник са двадесет сигурно нећеш ни са педесет, мада је добро да и са педесет година имаш те храбрости да се погураш и да имаш тај жар.