Зборник књижевног стваралаштва младих Србије и дијаспоре

На Конкурсу за Зборник књижевног стваралаштва младих Србије и дијаспоре 2020.године учествовали су ученици наше школе Душан Димитријевић III2 и Александар Крстић III1 са песмама ,,Време и jабука” ,,Соко”.

Александар Крстић је рођен 27.11.2003. у Београду на општини Савски венац. Похађао је Основну школу 'Старина Новак', а тренутно је ученик трећег разреда Правно-пословне школе. Активно пише од септембра 2018. године.До сада је написао преко 800 песама, уједно пише и роман. Његова прва збирка песама се штампа и ускоро ће угледати светлост дана.

Професори разни дају ми потребно знање,

најбољи су и заслужују посебно признање!

Стилске фигуре, лектире, непознате речи,

учим из предмета који ми је најпречи.

Шта би радио један обичан песник,

да не постоји наш лепи српски језик?

Алиспахић Ирена нас свиме учи,

и своје ђаке лектирама мучи.

Разредна је наша доктор математике,

а није јој страна и област информатике.

Из трећег један ђаци нервирају је мало,

има добру душу, па јој је до нас стало.

Математика је тешка по себи сама,

никад јој није тешко да објасни нама.

Александра увек има разумевања,

сем кад погрешимо код сабирања.

Александар Рибић, Ајнштајн је прави,

он се у школи, свим и свачим бави.

Предав`о нам је много предмета,

наша му немарност највише смета.

У животу свом стекао је велика знања,

предаје финансије и друга пословања,

свима нам персира, навик`о је тако,

учити његове предмете није лако!

Велики шаљивџија и пуна образовања,

професорка је Крајновић Гордана.

Осигурање спретно нама предаје,

кад види да не знамо, пада у очаје.

Учи нас да правимо понуде разне,

шта то вреди кад су нам главе празне!

Дивим јој се, трпи нас још увек,

обећала је, пробаће мој бурек!

Немањиће и српска позната лица,

учила нас је, знате већ, Илић Милица.

За одговарања, закаже датуме,

баш тад, ђаци да су болесни глуме.

Пробијемо тако, пар месеци рока,

за казну нас пита све од барока.

Шалим се ја мало, као звезда сија,

са њом историја нови шмек добија.

О вери и животу прича нам један глас фин,

то је наша професорка Невена Антошин.

Учи нас како да стекнемо морале,

за њу стварно имам само речи хвале!

Хвалимо Бога благо, поносно и часно,

за покајање никад није касно.

Говори нам, Господа славите,

заједно из таме ка рају ступите!

Пасивне и активне банкарске камате,

живот ће да ми за сто година скрате.

Олакшавајућа околност једина је нама,

предаје нам дивна, професорка Љиљана.

Име по цвету она не носи џабе,

да нас не научи шансе су јако слабе.

Пуне су мудрости, благе речи њене,

кад нам прича шта то су тржишне цене.

Одлуке, закони, у школи битна су ставка,

о томе нам предаје Радојичић Дубравка.

Диктира нам, а ми у свеске пишемо,

да научимо задато све од себе дајемо.

За сваки контролни питања нам даје,

научимо, па оцена у дневнику петица је,

и морам рећи да је ја искрено хвалим,

тако за све хоћу да јој се захвалим.

Свог великог знања, само један делић,

учи нас дражесна Валентина Пантелић.

Тешка времена су нам као Симпле,

Некад се нервирамо, ко кад је на лицу пимпле.

Како из енглеског да пружимо корак?

Радна свеска четврак, књига уторак!

Прва година да Валентина предаје мени,

сви из одељења њом су одушевљени!

Логика песнику је увек јача страна,

али за вежбе ту је Живојиновић Биљана.

За њен дивни предмет и живот даћемо,

поготово кад у соби за домаћи скачемо.

Физичко нам једино диже повијену главу

када похађамо редовну наставу.

Кад нам се откаже или физичког нема,

тад у срцу настаје туга преголема.

Објашњавати физику један човек уме,

учио нас како трење стварају гуме.

Био је стварно диван, ма десетка чиста,

имао сам пет, иако ми физика није баш ишла.

Чуљковић презиме, исто нам је име,

много сам научио, кратак резиме,

Александар је легенда и главна фаца,

за њега је Њутн био мала маца!!!

Велико срце имају професори моји,

од њих свих не зна се ко је бољи.

Још да вам украдем секундица пар

и да бивше професоре споменем бар.

Енглески, рачуноводство, Петровић Весне,

и данас ми значе, можда нису тога свесне,

Драгана комуникације предаје,

њен ми предмет, често недостаје.

Напоре силне професори нам дају,

ђаци им безобразно живце кидају,

као да не виде колико се труде,

да нас науче и да нам лепо буде!

Говорим сада, у име школе,

професори, ђаци вас много воле,

учите нас и карактер нам градите,

у нама цвет знања упорно садите.

Абецеду, ни писати не бих знао,

да ми то знање није професор дао.

Школо мила, све си ми дала,

теби и професорима много хвала.

Хвала зидовима твојим што постојиш,

хвала што ми биће знањем бојиш.

Хвала особљу твоме и свим људима,

због ВАС је срце пуно у грудима!

Патријарх Павле (Акростих)

П оказао си на свом скромном начину живота,

А ко немамо новца да нас не треба бити срамота

Т ешка молитва, пост и покајање да нам дају снагу,

Р адосни да будемо, да не паднемо у руке врагу.

И скушењу некад не можемо да одолимо сами,

Ј еванђеља си проповедао и како нас враг мами,

А нђелима си на крају свог живота душу предао,

Р ају и трећем небу једно место заузео и украо.

Х рабар је за веру водио бој, он је за мене херој.

П авле је увек говорио да будемо добри људи,

А да Господ Бог има једини право нама да суди,

В елико је срце имао које не подлеже злоби,

Л епе и мудре његове речи слушали су многи.

Е негрију душе и срца твог, кројио је лично Бог.

Јабука и соко

Кроз пролећно брезино грање

Ветар за њима тихо цвили,

Чак и камену поста жао

Што они скупа нису били.

Прича о јабуци није кратка,

И у то време ово беше:

Волеле су се две душе,

Две душе које грубо греше.

Постојало је једно дрво,

Које беше у срцу авлије,

На њему би увело лишће

И плод што од Сунца се крије.

Тај плод беше плодна јабуке,

С образима румене боје,

Свима је она крала поглед,

Пред њом нису могли да стоје.

Али краљ неба с бистрим оком

Једини беше храбар био,

Стаде испред краљице,

С лалама које је накупио.

Испред њега је крадом пала

Љубав ми рећи није смела,

Думати да не може волети

Љубав да узврати није хтела.

Сокола је љубав сломила,

Мила му љубав не узврати,

Није му било жао душе,

Јер јој је живот хтео дати.

Јабуци је срце тог дана,

Пукло на два једнака дела,

Остала јој је болна рана,

Од сокола ког је желела.

Након многих болних ноћи,

Соколу се крила сломише,

Из лета пропаде дубоко

И вечно престаде да дише.

Када је то краљица сазнала,

Обузеше је жалосни јади,

Две своје семенке живота,

Из уплакане душе извади.

Тако се једна прича сврши,

Иако јој овде није крај,

Јер су обе њихове душе,

Отишле на пут,отишле у рај.

Кад је то краљица сазнала,

обузеше је жалосни јади,

две своје семенке живота,

из уплакане душе извади.

Тако се једна прича сврши,

иако јој овде није крај,

јер су обе њихове душе,

отишле на пут, отишле у рај.

Душан Димитријевић III2

Ученик сам Правно-пословне школе ,,Београд“. Без обзира на то што наша школа није толико окренута уметности, трудим се да креативни део себе не запостављам. Бавим се глумом дванаест година, а поред тога рекреативно пишем. Све што напишем долази из сирових емоција које осетим у датом тренутку које обично нису тако лепе. Мислим да је то добар начин да се решимо неке тежине коју носимо, а да поред тога створимо и нешто лепо. У сваком тексту или песми коју сам написао видим себе из тог периода. То ме често подсети да не понављам исте грешке и неке ружне емоције заувек оставим само на папиру.

Галеб

Лети птица преко океана,

Гледа сунце, гледа месец.

Крила малаксала,

Над водом једва држи се.

Крупно око сузе цеди.

Бело перје са ветром лети.

Тешко срце ко' камен,

Теско пада доле.

Мили живот на небу лелуја.

Снови плове

Као бродови тамни,

Бледе страсти ка води вуку.

Слеће над водом

Као плитком баром,

Утонуће хладно

Топло је пригрлила.

Снови моје душе

Кроз лелујаве стене

Моји снови беже

Од душе што ми вене

И на очај реже.

Док трче као срне

Кроз сивило камена

Као да ми глава трне

И спуштају се рамена.

Јаке снове сањам

И круне им ставим

Често им се клањам

Али морам да их зауставим.

Јер од душе се не бежи

Она црна је кутија

Или мирна лежи,

Или гута и убија.

Далеко они неће стићи

С лева или десна

Она ће им прићи

А кутија је тесна.

Можда пуна среће

Пламеном гори

Можда лице треће

Из ње се виори.

Ипак њене намере

Увек су чисте

И свашта ће да замере

И често ће да вриште.

Пре или касније

Пустим је да боли

Јер тако учи јасније

Да чува и воли.

Где?

Где сам ја то душу оставио

И за киме ова суза пада,

Кад ја све сам себи остварио

А опет само остаје ми нада.

Где сам ја то душу оставио

И у које лето ја да гледам,

Како ли је тамо где нисам био

А где допире мојих мора седам?

Где сам ја то душу оставио

И како да је опет нађем,

Где то чувар мој ју је ставио

На мапи како да се снађем?

Где сам ја то душу оставио

И у ком храму да грехе окајем

Кад једини храм који сам саставио

Место је где одем и увек се покајем.

АТЛАНТИК

Океан као празнина пуна свега. Испод дна, налази се универзум. Ту су звезде и космос прошаран мехурићима. Рибе пливају испод шарене маште која плута на површини.

Ускочи и зажмури. Осети сваки талас среће. Док све осећаш кожом, битно је да су очи чврсто затворене. Не отварај их, утопићеш се. Послушај зрак сунца и таму око њега. Воли све, али не везуј се ни за шта. Крај нећеш наћи, јер га нема. Плутаћеш заувек као шкољка.

Доћи ће по тебе сан, али ти га одгурни прелепом реалношћу. Само греши и настави да пливаш даље.

Увек осећај свет, метал, дрво и цвет. Отвори очи и заувек ћеш заспати.

Време

Тик, так, тик, так, тик, так, тик, так, тик ,так, тик, так, тик, так, тик, так, тик, так, тик, так, тик, так, тик. И ту је стало. Све сем малог брода који плови кроз океан. Полако, тихо, мирно, споро, јако споро.Путовао је са временом, сада путује без њега. Не зна где плови нити за чим иде, шта тражи. Све је плаво, све је далеко. Бод убрзава, мало по мало. 10, 20, 30, 40, 50, 60, 70, 80, 90, 100. Ту је потонуо, нема разлога, нема ничега.