Беседа: "Оно што не знамо је дубље од онога што знамо"

,,Шта је човек? Једна врећа смрдљивог меса и ништа више! Ништа! Усијана глава. Нема појма да је ,,он труба“,да је он оруђе у рукама нечистих духова.”

Отац Тадеј

Човек мисли да зна нешто, а није тако. Ми смо окружени тајнама, за себе смо огромна тајна.

Не знамо шта смо, одакле смо дошли, куда идемо...Какво је то биће које размишља, креће се и прича оно што зна? Да ли стварно зна?

Човек је круна стварања. Створен је последњи од свега што је створено. Створен је да буде господар материјалног света, управљач универзума. Наши прародитељи у заједници са Богом су били бесмртни и нису зависили од времена и простора од којег ми сад зависимо. Имали су сву слободу и љубав овог света. Кретали су се као што се крећу мисли, мирно, тихо...

После пада поремећено је све!

Постали су грешна бића, без срама, образа, части и поштења.Дато је време од стварања света до страшнога суда, да се свако дете врати у наручје своме родитељу. Човек ствара нешто, зида, прави а ни сам не зна како. Каква је то у њему тајна када својим мислима све поремети?

Оно што знамо је само једна кап која сачињава океан , а цео океан су наши недостаци знања. Обично мислимо или добро или зло. Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер ми смо мислени апарат. Утичемо и на биљни свет, будући и да биљни свет има нервни систем. Сви очекују мир, утеху, љубав. Ако се окренемо извору живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље дају мир и утеху где год се налазили. Морамо се мислено изменити. У сваком од нас се налази дело које чека да га остваримо. То дело је скривено испод наших страхова, осећаја кривице. Ако се одлучимо одбацити све те ствари које нам сметају, ако не сумњамо у своје квалитете, онда можемо испунити задатак који нам је Бог дао у овом животу.

Колико пута су нам љубав пружили, а ми смо је одбили или је можда нисмо ни приметили?

Колико често смо се бојали некоме приближити и рећи му да га волимо? Заштитите се од самоће, она нас чини овисницима како и најјача дрога. Ако љубав прихватимо чистог и понизног срца, схватићемо да љубав није давање или узимање, него је битно постојати на начин љубави, јер је љубав и начин постојања Свете тројице. Замарањем само тим да пронађемо смисао нечега, спречавамо природу да делује и постајемо неспособни и беспомћни.

Ако будеш волео сваку твар и тајну Божју ћеш спознати.