,,ШТО ЈЕ ЧОВЈЕК, А МОРА БИT’ ЧОВЈЕК?”

Да ли сте се некада запитали шта је човек, да ли он има дефиницију или је сам појам већ сам по себи дефинисан?Једном давно је неко рекао:,,Како је гордо бити човек!” Када би ме питали за дефиницију човека, не бих знала шта да кажем, а исто тако мислим да она не постоји и да свако ствара своју дефиницију човека. Човек је људско биће са свим својим врлинама и манама. Човек је разумно биће, али има и оних који свој разум усмеравају у лошем, негативном смеру. Отуда свађе, ратови, мржња која никоме не доноси срећу. Као последица свега поставља се питање да ли свако људско биће може бити човек?

Често се током гледања филмова и читања књига сусрећемо са чињеницом постојања бар једног негативног карактера са свим својим манама. Нажалост, тако је и у животу. Као што људско биће може постати човек у правом смислу те речи, исто тако, на исти начин, људско биће може отићи и у своју супротност, негацију.

Тешко је бити човек, али још теже је не бити! Човек мора бити спреман да опрости, али не и да заборави. Човек треба бити отворен за нова пријатељства, да нађе пријатеља, али и да он то некоме буде. Добар човек има добар и бољи живот. Он мора поседовати честитост, правичност, моралност, дарежљивост, поштење...Једна српска пословица каже да се на муци познају јунаци…

Шта је човек него јунак који у сваком злу може пронаћи добро, у свакој тами светлу тачку?

То је човек који сваку тешку и исцрпљујућу ситуацију може јуначки поднети. Сматрам да човек поред свих ових особина мора да буде спреман да опрости, пружи нову шансу како би неко могао да исправи грешку коју је претходно направио. После једне начињене грешке свако има право да покуша поново и да се потруди да исправи своју грешку. Човек је особа која је спремна да своју грешку призна и да схвати да је погрешила.

Не волим људе који када схвате да су погрешили своју кривицу покушавају да пребаце на друге како би из непријатне ситуације изашли неприметно, кукавички. Иако не волим да говорим о себи, јер ми никада не можемо видети праве себе, сматрам да сам особа која изговори оно што мисли. За сваку начињену грешку искључиво ја сам одговорна и немам проблем да то признам јавно, јер једино тако могу у потпуности схватити пропуст и исправити га.

Човек у правом смислу речи није онај који своје грешке ,,гура под тепих”, претвара се да се није ништа догодило, већ онај ко своје грешке исправља. Познато је да свако дете представља тзв.tabulu rasu. Од нас зависи како ћемо испунити ову таблу, којим мислима и садржајима. За последице сваког нашег поступка одговорни смо искључиво ми сами. Међутим, човек као разумно биће мора да мења оно негативно у себи и труди се да себе оплемењује.

Данас је свака нација и свака држава уређена законом. Сви се труде да сви народи без обзира на расу, боју коже, језик и религију буду једнаки, да нема никакве дискриминације. Без обзира на сав труд који се јавља сусрећемо се са чињеницом да се опет они слабији, мањи, немоћнији покоравају пред јачим, већим, моћнијим. Још је велики Његош рекао:,,Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал’ зубе поломи!” Овим стихом је речено да се људски карактер тешко мења. Наравно да ми никада не можемо имати реалну слику о себи. Често ће нас други много боље видети боље од нас самих. ,,Ко на брду ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом.”

Потребно је да се трудимо да свако од нас у себи пронађе човека, да се истински труди да буде што бољи. Није лако пронаћи човека у себи, али као и за све у животу, и за стварање човека потребан је труд и време.