Моје име је Књига

Добар дан свима, моје име је Књига, презиме Непрочитана, од оца Срца Непрочитаног и мајке Душе Непрочитане. Написала ме Машта Стваралачка у сарадњи са Заносом Уметничким.

Живим у више примерака на врху ваших прашњавих полица. Можда сте ме додирнули некад, чисто да ме померите да обришете ту исту прашину. Размишљасте да ме баците, па ме ипак остависте, можда вам затребам некад. Неки су ме прозвали досадном. Побогу, какве су то демоде боје страница које ми наденуше! Некима сам дебела, предебела... Нека, лакше је вама сваког петка покупити са киоска, по примерак Стара, Света и Скандала. Неки ми не разумеју наслов. Мада, право да вам кажем и ја сам га заборавила, одавно ми га нико не прочита.

Рече Јован Дучић једном: ,,Прва особина примитивног човека јесте да се боји свега што не разуме, а на првом месту се боји памети.“ Ја то сматрам страхом од непознатог. Ја сам вама сасвим непозната, оваква, Непрочитана.

Неки од вас су ме ставили у витрину, регал одмах изнад вискија и вина, за украс, разуме се. Сећам се неких ваших гостију, како мишљаше да сте много учтиви, зато што ме поседујете. Појма они нису имали, да сам ја ваша Непрочитана.

Ви знате које су боје моје корице, можда колико сам стара и колико страна имам. Побогу, па то је за вас најважнија информација о мени. Међутим, ви не знате шта кријем. Ви не знате шта имам да вам пружим, ја сам за вас само књига на врху старог ормара, Непрочитана, по који пут, Непрочитана. А ја се с радошћу сећам оних што су ме у рукама чврсто држали, с осмехом ме читали, крили ме испод јастука, читали ме на светлости воштанице. Сећам се оних који су знали да је моја прича много дубља од досадне боје мојих корица.

А ви, ви ме бар поклоните деци или унуцима. Можда се они усуде да ме отворе и прочитају. До тада збогом, или како би ми књиге рекле, тачка.