Аутобус је слика света

Тешко је прећи овај велики Београд без превоза. Сви трагамо за нечим, користимо дан у журби прецртавајући обавезе на папиру или у глави. Живимо сате и минуте некад са осмехом, некад са сузама. Но, свако има прилику да гледа људе око себе у много већем проценту- странце, али права слика света је баш тај превоз. Он представља наше намере, планове и путеве. Бивамо спојени на једном месту, а за чудо, нико се не уплаши. Ко су ти људи око нас, одакле су, забога, дошли? Психолози тврде да се поједини људи боље сналазе у окружењу које им је непознато. Ја сам то окружење искористила за животни експеримент. Ушла сам у аутобус и видела прљавштину, али зашто бих се драстично узбуђувала због тога, када је ко зна колико прљавог у људима?! Није било места да се седне, али како би рекли стари, ми млади и треба да стојимо, иако нису размислили о томе да млади носе свет на леђима и много више напетости. Аутобус је стао на следећу станицу и онда сам видела живот кои се тамо одвијао. Додуше, била сам себична и сагледала сам најпре живот свој. Расла сам без пуно брига и прелазила аутобуске станице. Што сам даље од почетне станице, то ми је теже, јер нисам на познатој територији. Сложићете се са мном око лествице терета који нам живот поклања. Али, вратимо се путовању у аутобусу. Ослободило се место и једна жена је потрчала да седне, но безуспешно, на место је села старија госпођа. Имала је чудну гестикулацију. У својству људи је да се сналазе и трче за приликама. Дешава се и да стигну, али ипак ређе. И то седиште је била прилика за мањи бол у мишићима, али се не може упоредити са приликом за бољи живот. Најзанимљивије је што су нам поступци исти. Ти стари људи у аутобусу мени су били личности са дубоком историјом. Ипак смо ми намучен народ са тешком историјом и наши међународни односи су заробљени у истој. Нажалост, умор се не види само у ногама већ и у очима, а оне су огледало душе. Превише је било туге у људима у том аутобусу без обзира на сунчан и пријатан дан. Села сам и ја у неком моменту, преко пута мене је седела лепа девојка и смејала се. Не могу да опишем колико ми је пријало да видим смех међу непознатим народом. Осмех враћа веру у живот не само у аутобусу, већ и у свакодневници. Зато је аутобус слика света. Мало осмеха, али вредног, много трчања за нечим што нас спасава, уморни погледи старих што нам говоре о историји. Зато устаните сваком тужном или уморном човеку, ако имате и један једини атом снаге, јер сте јачи. Тако и у животу пружите руку слабијима, будите људи. Свет је једно тешко место, али лепо, а зна се да свака лепота носи тежину и последице. Следећи пут када уђете у јавни превоз уживајте у представи што прича о свету.