ЧУДЕСНА ГРЧКА И У СНУ И НА ЈАВИ

Никада у животу нисам писао путопис. Разлог те тужне чињенице мог живота вероватно је мала количина путовања било куда. Углавном, покушаћу сада да вам испричам причу која ће заувек остати у мом сећању, причу која надмашује све друге приче када су у питању моје пустоловине... Узбуђење које обузима месецима уназад, скупљало се све до самог дана припреме за пут; паковања торбе и ноћи које сам провео сав дрхтећи на ногама, ноћи пред јутарњи полазак, полазак на незаборавна места очаравајуће Хеладе; места о којима сам сањао годинама, места обасјаних врелим Сунцем изнад кровова, места обавијених небескоплавим, широким морем. Ваздух је осећао ту исту радост попут мене и заиграо се заједно са благим ветром који је разносио осећања. Након првог погледа на далеко море, разне пешчане и брдовите пејзаже, већ сам задовољио своју душу пуну ишчекивања за новим. Не, то није био сан. Осећајући сву красоту раја који се не налази међу облацима, вечери тога дана, нашао сам се у дискотеци, у кругу лепих девојака и добрих пријатеља. Уз сјајно дружење, ноћ је протекла брзо, испуњена енергијом музике уз коју је свако морао заиграти. Вратили смо се у хотел након луде ноћи. Расположен, али уморан од пута, заспао сам. Брзо сам се пробудио засењен мишљу како је реалност по први пут лепша од сна иако је то немогуће у стварном свету. Наставили смо путовање и нашли се негде између неба и земље. Кривудавим и стрмим путем стигли смо до високих стена обешених о само небо. Убрзо, неколико шака руку делило је једног обичног смртника до саме границе света. Искористио сам прилику да се захвалим старим монасима, јер да су направили још један степеник, сада бих био са оне друге стране, а за то још нисам спреман. Само Бог зна како, вратио сам се доле и са великим чуђењем напустио ово високо место. Дошло је време да освојим Јонско море и тако сам се са дружином укрцао на нашу ,,белу лађу”. Сунце је обасјавало и уз не толико пријатан и јак ветар, мада нико са морском болешћу, стигли смо на Крф и наставили пут ка нашем хотелу. Стигли смо и провели то вече шетајући се околном плажом. Ноћ је била хладна, али провели смо је уз пиће и весеље тако да зиму нисмо ни осетили. Након хладњикавог јутра, избило је Сунце које нас је утоплило. Око поднева обилазили смо главни град острва – Крф. Шетао сам се његовим малим уличицама које подсећају на ,,малу Италију” иако никад нисам био ни у великој. Грци, веома пријатни, са укусном традиционалном храном, упознали су ме са њиховим специјалитетима. Не само да су људи који воле да уживају, већ су и пријатељски настројени. Дан је протекао савршено. Нешто што ме је сасвим изненадило и оставило у великом узбуђењу била је слана морска вода. У тренутку сам се уплашио и кроз главу прошло ми је сећање на Аду Циганлију и да сам први пут на мору после десет година. Велики утисак на мене оставио је минут ћутања на малом острву Видо, сећање на хероје наше отаџбине и жубор воде кроз који се осећа и чује патња наших предака. Најлепша ствар целе ове пустоловине јесте дружење и зближавање са људима за које смо можда раније мислили нешто сасвим супротно или их нисмо ни знали. Постоји још много ствари које сам изоставио да не бих дужио, а можда би исквариле смисао и овога што сам написао до сада. Ништа није могло да остави негативан утисак осим дрчних грађана Солуна који возе као манијаци. Оно што је мене држало до самог краја пута, нисам сигуран да ли је она мене или ја њу, али та слобода коју сам осећао тих незаборавних шест дана, овде у стварном свету могу само да сањам. На том дивном путовању, ја сам живео тај сан.