Оно што не знамо дубље је од онога што знамо

Дуго сам размишљала како уопште да започнем беседу на тему коју у суштини ни ја не знам. Политичари, болесна и гладна деца, избори 2017, ,,Задруга”, ,,Парови” су криви за наша ограничења у сфери учења и знања.… Уводна реченица у мојој првој беседи… Јако тужно, али шта зна средњошколац од 18 година који се жали на систем, а не плаћа ни карту за бус- плус... Добар дан,зовем се Анђела, имам 18 година. Свесна сам својих година и имам карту за бус- плус. Ово што сам 30 секунди пре изговорила неће бити моја беседа. Слажем се да испред нас стоји црни зид дужи од Берлинског са етикетама свега набројаног, али испред њега стојимо ми, људи који организујемо свој живот и бирамо да ли ћемо бити заслепљени границом испред нас или ћемо је једноставно прескочити. Тачно знам шта је сада у вашим главана, класичан говор незрелог тинејџера коме је битан лајк на Инстаграму, епизода омиљене серије, кафа са другарицом или први дејт са дечком. И за то се слажем са вама, само што ми тинејџери имамо много више времена да схватимо колико могућности имамо за знање и остваривање од вас зрелијих и од нас старијих људи. Зато вас питам да ли сте пробали да гурнете зид и јел’ вам успело? Није ни мени, а како вам се чини реченица да се знање појавило у земљама у којима су људи имали времена на претек? Мислим да сам вам овом реченицом одговор на тему дала. Београд,брз живот,брза љубав, немање времена за учење. Компликован смо ми народ.Лако је Американцима, њихов живот је као и њихова храна спреман за 5 минута, а погледајте наше дугачке бакине рецепте којима је потребно бар по 4 сата да бар мало почну да напредују! Тако и ми, касно постајемо свесни колико знамо, а још касније колико не знамо. Не постоји релативна мерна јединица за знање. Да ово има везе са физиком, вероватно бисте ми се смејали, јер поносно носим моју заслужену двојку. Ово има везе са животом и свесни смо нашег незнања тек када дођемо у ситуацију да упознамо неког образованијег, неког храбријег да прескочи баријеру којом сами себе ограничавамо. Мерна јединица, то је наша храброст. За крај, пљунула бих још једном по деградираном и деморалисаном времену у којем живимо, али нећу, јер то не би била моја беседа. За прави крај желим да вам кажем да је оно што не знамо много дубље од онога што знамо...довиђења!