Оно што не знамо дубље је од онога што знамо!!

Ако тајну знају сви, она више није тајна, и аутоматски постаје незанимљива.

Али, ако тајну знам само ја, она постаје и више него интересантна. И сви би да дођу до ње. То је исто оно, као када дете када оде са мајком у куповину и плаче док не добије ону чоколаду која му се свидела, и упорно то ради док је не добије, а када му се купи, оно је баци у корпу и аутоматски је више не жели.

А неки људи ваљда не схватају, да неке ствари неће знати никада, макар живели хиљадама година овде. Ова земља и ово небо знају да чувају тајне, много боље од неких људи, у ствари, најбоље. Могли би мало да учимо, све што они раде, је то што ћуте. А ћутање је злато. Од мене имају велики наклон, и велико поштовање. А људи мисле да је неко глуп ако ћути, грешка. Велика грешка. Ја вам сада читам ове реченице зато што ми је то школски задатак, иначе би' их најрадије прећутао. Ја то умем, и волим. Тишина је за мене много битнија ствар од многих разговора. Она је искрена, понекад и језива. Зато је многи немају, превише причају. Није ни то за свакога. А запитајте се и сами. Када причамо, само понављамо оно што већ знамо, зар не? А кад слушамо, можемо чути и оно што нам није познато. А много тога није. Издвојио бих још један доказ величине тишине. Са људима које познајете, али не у потпуности, увек нешто ћаскате јер вам је непријатно да само ћутите, а са онима са којима сте прошли многе ствари, тишина није непријатна, напротив, прија, и повезује. Је л' тако? Ајде реците ми сами, можда и грешим?

Рекох малочас, да земља и небо фасцинантно чувају своје тајне, то је сада и мали проблем. Било је добро што чувају оне наше, али није то што чувају и оне њихове. А ми људи,такви какви смо, све би да знамо. И копка нас то што је њима познато, а нама никада неће бити. Има превише питања, а ниједан довољно добар доказ за сваки одговор. Ко смо ми? Зашто смо овде? Колико ћемо бити овде? Шта се дешава после? Има ли још некога у свемиру, докле би дошли кад би кренули да копамо земљу у недоглед, колико су дубока мора и које тајне крију..... Већ ме мало заболела глава, а тек сам почео са неким стварима.. Сада ћете можда скочити на мене и дати одговор на свако ово моје постављено питање, а сви ћете дати другачији, и нико од вас не може да тврди да је истинит. Проверите. "Колико ћемо бити овде", можете да кажете 80,90 година, али нико не зна тачно, и нико не може да каже да одлазимо.

тачно тада и тада. Можете само да лупите." А где идемо после"? Кажете, они добри у рај, они лоши у пакао, а је л' то можда доказано? Прошли сте кроз то па знате? Немате појма, као ни ја наравно. И мучи ме то, много. Некада ми не да мира. И ноћи су прошле постављајући слична питања, и све више размишљајући о томе, постајало ми је још нејасније. Још загуљеније, уфф... Зашто нам лепо све то небо и земља не шапну, па онда знамо све? Ето, ето још једног питања без одговора. У ствари, можда зато што онда не би било занимљиво? Онда не би провео ноћи питајући се зашто је све то тако, знао би и ето, размишљао би о нечему што не знам. А то би одбацио као оно мало дете своју чоколаду. Али можда.

У томе је сва моћ онога што не знамо, у томе је кључ, тајна!