ПУТЕМ СРЦА

Већ тамо негде петнаестог августа почела је да ми недостаје школа, друштво и тај део дана који проведем у њој. Први септембар је брзо дошао, настава је почела, са новим предемтима стизали су нам и нови професори, уђу у одељење и питају: ,,Је ли ово четврто два?“, а ја сваког пута заустим да кажем да смо трећаци, па се сетим да нисмо. Требало ми је добрих петнаестак дана да само ту чињеницу пребацим у глави, као они што данима у новој, датум пишу на претходну годину. Полако постајући свесна да смо четвртаци, да је дошла та фабулозно стресна година, схватила сам да желим да у истој искористим сваки дан, да будем срећна што сам још ове школске године ту, ушушкана у буци Светогорске улице, заљубљена у специфични дух и темпо центра града. Знам да ће ми недостајати школа, знам јер су у неке успехе школе уткани и моји први успеси. Септембарски дани су одмицали и све се чешће поствљало питање: ,,Шта ћеш после?“ У дубини себе знала сам шта ће то бити, али пуно пута сам се у мислима спотицала на опаске шта ћу, како ћу са тим, има ли у тој струци посла? Хоћу ли успети? Како проћи пријемни, многобројнју конкуренцију, ако се тако може назвати...

Све ме то удаљило од оне моје жеље да уживам, да сваки долазак у школу буде забава и мала животна радост. Терало ме да се замислим да ли је то оно право, да ли је то оно што хоћу и одлучила сам да јесте, да је то одговор на питање моје околине. Међутим, већ првог пута када сам одговорила шта ћу уписати, људи као да су почели да читају питања из моје подсвести, а ја једноставно нисам имала одговоре. Што је питања било више, тако је и моја жеља почела да бива потиснута. Све су ме више забрњавали својим коментарима, мишљењима исправним и неисправним, заблудама и уверењима. Глава ми је била препуна, а мисли одсутне. Полако сам схватила да више не уживам, а дани су пролазили. Нисам то себи смела да дозволим. Једна непроспавана ноћ, родитељи и пар правих пријатеља, оних што их зовемо пријатељима за цео живот, било је довољно да схватим да једино што је потребно, јесте да ја будем срећна, да идем оним путем за који сама сматрам да је онај прави, а да ће они увек бити ту да бришу сузе радоснице, а и оне друге.. Од те ноћи, од тог јутра, моја жеља је била оно једино битно. Цело моје окружење могло је да има своје мишљење, допадало се оно мени или не. Ја сам одлучила да имам своје. Зато овај чланак посвећујем свим четвртацима који се осећају као да су на раскрсници живота. Из овог угла гледано и јесу. Не бојте се да кренете оном страном за коју мсилите да је она права, тамо где ћете радити оно што волите. Пред вама су четири године и више...Немојте осудити себе на место и градиво које није за вас само зато што вам је неко рекао да је то пут до новчане сигурности, запослења, али не и до среће. Ниједна школа, ниједан факултет вам не даје гаранцију да ћете дипломом добити све што желите. Не заносите се оним ,,имам везу“. Можда и имате, а да ли постоји веза за испуњеност, срећу, радост живљења?!

Зато себи поставите циљ који ћете када га досегнете, најпре волети. То је једино битно, јер прави је пут само онај који срце бира. Проведите те четири године, можда мање или више, градећи себе, волећи оно што јесте и оно што ћете тек бити. Увек ће постојати неко ко ће се молити за вас, ко ће ,,држати палчеве“ за време испита, чији ће вам загрљај бити и честитка и утеха. Жеља је чудо, сан је остварив, нада је снажна, а живот један. Срећно!!