ПУТАЊА ЗЛА

Нежно небо милује моје образе Тмурни дани нижу се и долазе Седим а лежала бих, бројим поразе Стара лица навиру, праве колаже. Верујем у ноћ која се прикрада Верујем у ову даљину, дозива ме сада Верујем, кажу како последња умире нада Ал не верујем себи, јесам ли икада? Толико боли коју не разуме тишина Само се прави јер је вређа истина За сок мисли да је чаша пуна вина Под мојим ногама клечи висина И ти си моја кутија неостварених снова Песма којој лагано понестају слова Моја туга је стара, али тама је нова И залазак се гаси на висини овог крова. С ове висине сви људи су апсолутно исти Као мрље од пенкала, које киша чисти Сви су они самоуверени верници и атеисти Али да овде седе, предали би се смртној писти. О животу знам мало, а о смрти јос мање Али карта ка њој је једносмерно путовање О ходању знам слабо, ал' разумем се у падање И осећај марионете која пропада, јер жице су све тање. Мој избор је ионако само моја ствар Приватност у овом друштву постала је квар Самољубље се додаје као лоше запакован дар Ако сада скочим полетећу, на тренутак бар. Желис ли да кажем како се једна рука Виспрено И смерно обавила око мога струка Није ми дозволила да ово буде моја одлука Рекла ми да ценим лепоту тренутка? Говорила тајне свих скривених боја Разумела песму која је само моја Рачунала зраке којима нема броја Огулила резерву маске, дебелог слоја? Или да не кварим мисао о избегнутом паду? Тиме сто ми је та рука улила неочекивану наду А онда постала бледо лице у овоме граду Кров с ког нисам пала, имао је само лепу фасаду. С њега се тад одломио камен И додирнуо тло Његова распршена путања разумела је зло Али варнице заустављајуци пад су тражиле светло Такав крај моје постојање не би поднело. Зато не жалим што бар на тренутак нисам летела Јер бих се винула тек пре настанка мог пепела Можда моја вера у лепоту ипак није избледела Летећу, када ми не треба кров како бих вредела.