ЗАШТО?

Живот је једна велика река. Река која тече брже од свих река на свету, река која се нигде не улива. То није река воде, већ река времена. Река која нема обала. У тој реци пливају људи. Неки боље, неки лошије, али ипак – пливају. Има оних који једва држе главе над површином, а има и оних који се са лакоћом одржавају. Људи пливају и боре се са временском стихијом која све и свакога односи. Река их носи, носи у неповрат. Сваки је човек мали делић реке и да нема њега река би била сиромашнија за један талас. А шта је један талас, таласић? Ништа. И човек је ништа. Само што он није свестан тога. Можда мислите да сам ја разочарана животом и да све гледам црно. Живот ми је саопштио ту истину, сушту истину. Ко ће приметити када се талас реке изгуби, кад човек буде уморан од пливања и једноставно нестане? Ко? Неколико најближих таласића и нико више! Мислите ли да ће река бар мало застати? Не! Неће чак ни успорити. Видите: живот је суров. Али шта се ту може. Такав је човек, такав је живот и нико то не може изменити. Некада је потребан само тренутак да човек остане жив, али тај тренутак пролази, пролази као мисао и човек нестаје због тог ништавила. То буквално „ништа“ однело је данас једног човека, то „ништа“ однеће сутра другог, прекосутра трећег. А ми: ја, ти, он не можемо ништа да урадимо. Можемо да гледамо како људи нестају. И зато што смо немоћни, и зато што кажемо „ми ту ништа не можемо да урадимо“, зато ја бришем ону „величину“ која чини човека, јер увек остаје само ништавило које ствара и уништава човека. Не љутите се ви који верујете у велика дела и људску величину. Она не постоји. Постоји само оно што нестаје. Оно што човек створи унапред је осуђено на пропаст. Јер река неумољиво тече...