A на 21.Републичком такмичењу у беседништву...

На 21.Републичком такмичењу у беседништву , одржаном на Правном факултету у Нишу , Правно- пословна школа освојила је прво место у изборној и прво место у импровизованој беседи.Екипно, наша школа освојила је друго место. Оба прва места освојила је Марија Ивановић, ученица 4/5, а пето место на задатој теми освојила је Сања Петков, ученица 4/7. Екипу наше школе припремале су и водиле професорке Душица Павловић и Биљана Тасић Козић. Честитамо!

Сада ћемо имати прилику да прочитамо победничку изборну беседу наше ученице Марије Ивановић4/5. Беседа је и више него поучна, зрела, вредна пажње!

Молимо се да прогледамо

Дуго сам смишљала овај говор и размишљала шта ја то могу да учиним да натерам макар десет посто вас да промени своје размишљање, да промени своје понашање, да посматра свет из неког другог угла, да не мисли више само на себе. И опет, нисам дошла до неког доброг решења. У ових пар минута ја ћу вам испричати неке приче, ставове. Неко ме неће слушати, неко ће рећи ,,Ма шта она прича, шта она зна о животу", а неко ће можда разумети поруку коју покушавам да пошаљем, али све вас молим да макар у ових пар минута заборавите све своје проблеме, све ситнице које вас муче. Желим да погледате људе око себе и да се запитате да ли они имају проблеме, да ли је њима потребна помоћ. Да ли знали да у Србији близу 1500 људи годишње одузме себи живот? У Војводини се самоубиства дешавају на сваких 17 сати. Ја нисам психолог, али верујем да је свака од тих особа желела помоћ која им на жалост није била пружена. Желим да се сви присетите тренутака када сте били повређени, када вас је неко разочарао, када сте очекивали све, а добили ништа. Да ли сте се икада запитали зашто вас је неко напустио у вашим најтежим тренуцима? Зашто вам није помогао? Али, исто се тако запитајте да ли сте ви пружили помоћ када се то од вас очекивало. Родитељи су ми увек говорили:,, Буди добар Човек, добра особа, говори истину, свима помази!“ Али, шта заправо значи бити добар човек? Верујем да сви овде за себе мислимо да смо добри људи. Ја сам, ево, добар човек, јер,ето, никада никога нисам убила; понекад слажем, али добро, није то ништа страшно. Наравно да сам добар човек, зашто не бих била? Помогнем својим пријатељима и породици када им је помоћ потребна, никоме не сметам, не правим проблеме. Да, добра сам особа. Али, онда отворим новине које су препуне тужних и бизарних вести. -Девојчица умрла јер није било довољно средстава за њено лечење- , Шесточлана породица живи без воде и струје- , читам тако и ништа ми није јасно. Ако смо сви тако добре особе, како је могуће да постоје људи који пате? Како је могуће да нико није помогао жени која је 4 сата стајала на мосту пре него сто је скочила? Када и зашто смо почели да затварамо очи и да бежимо од туђих проблема? Да ли сте знали да у Србији сваког дана једно дете оболи од рака? Не... Наравно да нисте. То није ваш проблем. Овакве ствари се не дешавају само у Србији. Иза ових наших зидина крије се још тужнији свет. Очигледно је постало нормално одбацивати особе које немају, особе које се, како кажу, не уклапају у масу. Лакше је окренути главу, него пружити руку. Узећу као пример Велику Британију где уместо да разговарају и помажу особама које размишљају о самоубиству, они постављају шиљке по мостовима како би на тај начин смањили стопу овог чина. На западу не постоји бесплатан ручак, кажу, све мора да се заради. Добро, у реду, али шта је са особама које желе да зараде, али из здравствених или неких других разлога не могу? Њих ћемо одбацити. Они нису као ми. У каквом свету живимо? Какви смо то људи постали? Чинимо добро само када ми имамо неку корист од тога. И зато, погледајте људе око себе, разговарајте, помажите, учините овај свет бољим! Помолимо се да прогледамо! Престаните да окрећете главу од људи којима је потребна помоћ јер никада не знате да ли ће се то исто вама догодити!