МОЈА СРЕЋА ЈЕ МОЈА ОЛИМПИЈАДА! Интервју са Милицом Дабовић

Актуелнан капитен женске кошаркашке репрезентације Србије и поносни носилац бронзане медаље са Олимпијских игара у Риу рођена је 16. фебруара 1982. године у Цетињу. Игра на позицији плејмејкера и тренутно наступа за клуб Al Riyadi’s у Либану.

-Када си почела да се бавиш кошарком и ко ти је био узор и највећа подршка?

- Кошарком сам почела да се бавим са 6 година. Имала сам срећу да ми је отац тренер, а најстарија сестра кошаркашица. Узор нисам имала, али сам хтела да будем боља од сестре Јелице. Највећа подршка ми је увек била породица.

-Коју си школу завршила и колико образовање сматраш битним?

- Завршила сам Високу школу модерног бизниса и сматрам да је образовање врло важно не само за једног професионалног спортисту већ за свако људско биће.

- Како би описала свој пут ка врху?

- Трновит је пут ка успеху, али моје животно искуство је непроценљиво. Уз безброј успона и падова, успела сам.

Професионалну каријеру је започела 1998. у Херцег Новом. Као капитен женске кошаркашке репрезентације Србије, остварила је два највећа успеха у историји наше женске кошарке.

2015. године доносе европско злато из Мађарске. То је била не само прва медаља за Србију као самосталну државу, већ и прво злато у историји наше женске кошарке. Обезбедиле су пласман у Рио на Олимијске игре , са који су донеле бронзу, али и радост читавој нацији.

У блиској будућности Милица планира да одигра још неколико утакмица и опрости се са репрезентацијом, написаће аутобиографску књигу и отворити школу кошарке.

- Планираш да отвориш школу кошарке. Да ли будуће младе генерације имају перспективу, у кошаркашким смислу?

-Да не видим, не бих размишљала о школи кошарке. Али оно због чега сам се одлучила на тај потез је срећа код те деце и та жеља да буду близу мене, а и ја близу њих.

Њену професионалну каријеру краси лепеза клубова за које је играла . Херцег Нови, Беопетрол, Црвена звезда, Јекатеринбург, Војводина, Спартак Москва, Виљнус, Москва, Мондевил, Бешикташ, Хатис Јереван, Палео Фалиро, Партизан, Нови Загреб и Лион. Део живота у који је уложила пуно рада, труда и љубави. Љубав је Миличин главни покретач, истиче та је то човекова најлепша потеба, да воли буде вољен. За добру кошаркашку каријеру било јој је потребно пуно љубави.

-Чему те научила кошарка?

-Научила ме многим стварима, да се не мењам и да се све у животу враћа. Да се добија по заслузи и да у животу само треба веровати.

- Волиш да читаш, а у плану ти је и твоја аутобиографска књига. Коју би књигу издвојила и препоручила је нашим читаоцима?

- Па препоручила бих вам моју када изађе :) . Тренутно сам заљубљена у Мусоа, али вама бих препоручила оца Тадеја, прочитајте књигу "Какве су вам мисли, такав вам је живот".

Милица је већину својих циљева постигла питали смо је шта би поручила младима који иду ка свом циљу.

– Поручила бих им да верују, јер чуда се дешавају. Само будите добри људи.

- Милице , за сам крај.. Које одличје ти је најдрагоценије?

- Мој Симон је моја златна медаља! Моја срећа је моја олимпијада! Моја доброта су моји освојени турнири. – поручила је Милица.