За цео живот, и дуже ако треба

„Што радиш то себи?“, питала ме је.

Слегнула сам раменима и окренула главу на другу страну, да не би видела сузу која је

„Не знам…“, рекла сам што краће, да не би у мом гласу осетила...

Али осетила је она. Знала је она све. За сваку сузу коју сам пустила када сам била

сама, за коју јој никад нисам рекла, знала је, по очима је видела. Сваки пут кад јој се

после пет пропуштених позива на телефон јавим, знала је да ме није пробудила како

сам јој причала, знала је, по гласу је осећала. Само је ћутала. А како другачије?

Па онда дође и загрли ме, „онако, без разлога“, а ја се правим луда. Да се разумемо,

код нас је загрљај био велика ствар. Чудо једно. Ми никада нисмо биле од оних са

великим речима, али што се дела тиче, на месец бисмо једна за другу отишле. Јер,

после неких ствари, пријатељи постају породица. Ми смо једна другој одавно то биле.

Ми никог ближег нисмо имале. Нас две, против остатка света.

Зато Вам кажем, знала је све, немогуће да није. Знала сам и ја кад каже да је уморна,

да сам ја често разлог томе, али сам ћутала. Пустила бих је да се одмори, дан, два,

колико је потребно; и никад горе дане у животу не бих доживела. Сви су, наспрам ње,

били недовољни. Нико није тако добро подносио тај мој хаос, попут ње, а нисам им чак

ни показала све. Не кажем да јој је било лако, сигурна сам да није, било је ту свега,

али… Шта год се десило, нас две смо знале да имамо једна другу, у пола дана и ноћи,

за цео живот и дуже, ако треба, а то је оно што је најважније.

Ја више нисам била она особа од некад, била сам уморна од свега, то ме је сломило.

Ништа више није било исто, ништа није имало смисла, али она је остала ту, то ме је

саставило. На крају крајева, некад се велике речи морају употребити. Она је моја друга

половина, цела сам само кад је она ту. Ваљда је због тога никада нисам слагала, ни за

једну једину ствар, јер слагати њу, било би као слагати себе, а то је лицемерно.

„Не знам…“, рекла сам што краће, да не би у мом гласу осетила. Искрено, ни ја нисам

знала зашто све ово радим, зашто ми поново низ лице иде суза, кад се још види траг

претходне. Ни ја нисам знала зашто, али сам знала да је она ту. Нисам знала шта више

да кажем, све речи сам потрошила на оправдања упућена небитним људима. Али то

није било битно, јер је она перфектно разумела моју тишину, онда када ни моје речи

није могао да разуме свако.