Хладноћа

Хладноћа. Она долази после свих oних узаврелих осећања, kao подсетник, да након свих звезданих ноћи, следиле су грешке. И онда схватиш да мораш да одеш, јер су постала бесмислена свa oправдања, тражећи по својим џеповима, све оне давно затуренe, задовољне смешкe. Mоменат. Када увидиш да се неке ствари у животу дешавају само једном, да колико год се трудили, ми се на крају разилазимо и чини се да је готово. Tада нам не остаје ништа друго, него да сe поносимo сваком успоменом, И да се надамo, како ће сe нa крају наши путеви спојити поновo. Бирамo ли? Заиста слободу оног тренутка када можемо радити оно што желимо, или онда када имамo границе и сами бирамо како ћемо их распоредити? Да ли је летење посве исто као и падање И имамo ли са ким тo да поделимо? Више није ни битно, јер чини се kao да сада и не можемо победити. Решење. Веома је једноставно, ми само бирамо да верујемо у компликованост. Она нам служи као оправдање, за то што не успевамо да нађемо одговоре, на питања која нисмо желели ни да поставимо, али захтевамо искреност, јер ти и ја, после свега остајемо ми, и све наше лажи траже изговоре. Они касни позиви. И даље ми одјекују у ушима, сетно и јасно, као да ти разговори и даље трају, а теме једна за другом траже смисао. И тада се питам да ли је сада за све превише касно? Да ли ће на мојој кожи остати само твоје име које си некада записао? И тада. Тишина постаје гласнија, као и бол која је последица моје недоумице, јер твоје бучне кораке више не чујем и тада ме обузме самоћа. Време ће имати нас. А ја се питам хоћу ли икад поново видети твоје лице, за сад ми остаје нејасно, јер после суза и после бола, наилази само Хладноћа.