Вила и њено прво Сунце

Живела је у памуку, купала се у роси, смејала се и уживала у свом маленом вилинском пупољку. Била је срећна и задовољна својим животом. Гледала је узбуђене виле које су одлазиле и оне одушевљене које су долазиле, опчињене лепотом свог првог Сунца. Слушала је разне приче, рекли су јој да ће и она када осване њено шеснаесто лето, попут свих старијих вила, изаћи на светлост дана и упознати своје прво Сунце. Смејала им се, само она није видела ништа посебно у томе, доћи ће и тај дан видеће и она своје, а до тада ће се смејати, плесати и певати радујући се неким другим чарима своје маште. „Видећеш ти једног дана да не постоји лепши осећај од тог“, рекли су јој, а она би им само одмахнула руком и наставила даље поскакујући. Није се радовала том дану, није хтела да губи време за које би могла нешто да одсања, да одмашта. Међутим, тај дан је дошао. Против њене воље спремили су је за њено прво свитање, чекала је госпођицу Зору цупкајући незаинтересовано, а онда се она појавила ниоткуда и шапнула јој: „Ево га ,сад ће, пажљиво га погладај!“ Изненада, угасио се мрак и у даљини појавило се светло које никада није видела до сад. „Није ваљда то оно о чему говоре..“, мислила је. Са првим зраком моћно Сунце додирнуло је нежно њене образе и сва се зацрвенела, то јој се није догодило ниједном до сад. Ма не, није одушевљена својим првим свитањем, то није ништа посебно, тврдила је, само је помало чудан осећај. Окренула се, одлучно желевши да се врати назад, али нешто јој није дало мира, морала је да се окрене и погледа га још једном, па још једном и тако изнова. Гледала га је са стране, из хлада, трудивши се да оно не види њу. И тако све до подне, а када га је сагледала целог одлучила је да изађе из хлада и осети његову топлоту. Остала је затечена његовом лепотом, окупана његовом светлошћу, подигла је главу да га погледа, на трен се сусрела са његовим очима и скренула поглед истог момента, осетила се непријатно, зраци су поново угрејали њене као снег беле образе. „То се зове стид“, рекли су јој. Силно је желела још једном да га погледа, али јој светло којим је исијавао није дозволило. Гледала је испред себе и спазила своју сенку. Питала се да ли то значи да сада и оно њу гледа, истог трена од саме помисли заголица је нешто у стомаку, завртела се у круг и испод њене хаљине излете на десетине лептира. „А то сте ви, моји мали пријатељи!“, узвикну и тада схвати да је њено Сунце гледа и поново спусти поглед ка својој сенци. Дотакла је тамне увојке и хаљину од ружиних латица и први пут постала свесна свог изгледа. Запитала се како то изгледа у очима њеног Сунца. „Гледај ме , девојчице!“, рекло јој је, а да ниједну реч није изустило, одушевљена милом бојом његовог гласа ни сама није знала како га је чула, али га је послушала. Подигла је главу и трудивши се да га погледа, хтела је да у њему ужива, помиривши се са чињеницом да је његова топлина нешто најлепше што је икада осетила. Тада јој се оно осмехнуло и у том трену схватила је шта је права срећа, пружила му је своје руке, а оно ју је загрлило својим топлим зрацима, а да се није ни померило. „Заћи ће Сунце, не заноси се , мала вило!“, рекли су јој, али их није слушала. Плесала је на његовим зрацима, осећала се лепше него икад. Оно се неприметно измицало, добијало је све топлију боју и било јој је све лакше да га гледа. Одушевљено је посматрала како се својим зрацима поиграва са водом, а онда је запливало и расуло своју светлост по бескрајном мору, а она се закикотала, задивљено гледајући шта све њено Сунце може. На трен је затворила очи пожелевши да тај дивни осећај, највећа срећа и савршени мир никада не престану, а када је отворила очи њеног Сунца више није било. „Зашло је“, рекли су јој. Није им веровала, села је на облак и чекала га да се врати. Те ноћи упознала је Месец и хиљаде његових помоћница, све рекоше Звезда да се зову. Схватила је да их никада неће волети, нису је грајали као њено Сунце и само су је подсећали на све што је прошла са њим. Са новим јутром појавило се ново Сунце, али не оно њено, изашла је нова вила, једну ноћ од ње млађа, све је исто, али ово њено Сунце није. Села је на нови облак обузета новим осећајем. „То се туга зове!“, рекли су јој. Низ лице јој се скотрљаше мали, хладни и прозирни бисери.. „То су сузе!“, шапнуше јој. Скочила је са облака раширивши руке.. „Ја нећу ни тугу ни сузе!“, викнула је и тело јој се расу у милионе лептира, одлучила је да живи неким другим животом и зарекла се : „Голицаћу сваког ко угледа своје Сунце!“.