Навике

Покушавајући да угушиш свој бол, на својој кожи ствараш ране. Продајеш душу за цигаре и алкохол, и уздахе којих неће бити када сване.

Бојиш различитим бојама стварност, само да јој не би дотакла суштину. Идеш из крајности у крајност, у старом капуту си заборавила истину.

Замагљено јутро сузом поздрављаш, поред усана чији укус не препознајеш. И иако си у гомили, усамљена си, знаш, своје тајне никоме не одајеш.

Бежиш од свога страха највећег, а утеху тражиш на још горем месту. И гледаш кроз прозор, нападао је снег и подсећа те на једну добро познату цесту.

Лаж је сада део твога постојања, и све од чега се кријеш те стрпљиво чека. Плашиш се овог непресушног недостајања, и особе која је сада само прошлост далека.

Глава ти је на јастуку, лежиш непомично, када би само остала ту још читаву вечност једну. Будити те било би веома ризично, али не можеш вечито живети у сну.

Твоје очи попримиле су боју разочарања, јер ти се плашиш да пропустиш нове прилике. У ствари само тонеш све дубље у искушења, која су сада постала део тебе, твоје навике.

Суочи се са тренутним болом, немој само нестајати, ту битку можеш победити само тако. А онда ће и он временом, полако престајати, нико није рекао да ће бити лако.

У оном тренутку када се прошлости будеш сетила, а када ти се уместо грча, појави осмех на лицу, знаћеш тада, коначно си победила, саму себе и сваку своју стечену навику.