Живела сам неки лепши живот у тим осмишљеним речима..

Када сам имала три године и знала целу азбуку или када сам са две године први пут рецитовала у цркви, на приредби, тада сигурно нисам имала појма да ћу то што радим волети више од свега. Онда када сам у првом разреду написала прву песму или када сам у трећем разреду победила на такмичењу са својом песмом „Понекад“, тада сам знала да волим то што радим. Постојала је нека магија између мене и писања, чини ми се одувек. И када се од свега уморим, када нисам за друштво, када је тешко и ништа не иде, тада отварам своју свеску. Не бисте веровали колико снова, тајни и туге може да стане у ту малу белу свеску. У њој ћу, негде, пронаћи разлог за осмех или ћу наћи неку мирну луку у коју ћу одлутати, да бар на тренутак буде боље. Од кад знам за себе, папир ми је био најбољи пријатељ. Њему сам могла да кажем баш све. Можда није могао да ми да савет, али је барем ћутао, слушао и није покушавао да нађе грешку у свакој мојој реченици. И тако сам писала, писала до бесвести, то ми никада не би досадило. Живела сам неки лепши живот у тим измишљеним речима.