Mрак.

Мрак.

То је оно што видим иза затворених очију, тада када је цео свет слеп и када су снови једино преостало решење. Није више свеједно, јер сутра је нови дан, а сви они исто почињу, и са собом носе нову зору и ново искушење.

Отворила сам очи, а поглед ми се задржава на углу моје собе, празном углу, на коме има превише ничега, и премало мене. То увек исто место на зиду, на ком се моје мисли сваког јутра губе, али ја не гледам у тај зид, већ кроз њега тражим избледеле успомене.

Могла бих рећи да је живот такав, да га весела песма може поправити, како на свако питање постоји одговор и да је све како пожелим. Али та илузија не траје више, отворила сам очи, на сан морам заборавити, иако бих желела више од било чега да га са неким још поделим.

Живот је попут једне неочекиване вожње, за неког дуге, за неког и не толико. И свако бира своје возило, којим ће да пређе своје путовање. У зависности од тога да ли жели да иде тамо где никада није био нико, И неће ни помислити да прекрши то своје дато обећање.

Он је попут покера, игре у којој је главни адут срећа, И оно што извучеш, са тиме играш до краја круга. Улазеш своју душу и надаш се да она неће изгорети као свећа, Идеш ка северу, иако ти је срце давно остало код југа.

Кроз ту тачку на зиду, док гледам у траг свих мојих мисли, ја размишљам о ономе што је било и ономе што ће тек бити. Не стојим у месту, расипам се брзо попут пепела у пиксли, И док нестајем полако, надам се да ме нико неће заборавити.

Та потреба да останем запамћена и да свакоме будем драга, сматрам да свако, барем у једном тренутку зажели. Разочарања су присутна, када особа види да јој је понестала сва снага, док је схватила да је треба памтити та једна особа, не свет цели.

А онда устанем из кревета и за следеће јутро остављам своје дилеме, почињем са још једним даном, који знам да неће бити лак. Али знам да увек постоји начин да савладам своје проблеме, И узиваћу макар онда, кад затворим очи и утонем у онај не толико мрачан Мрак.