Причаћу једном нашој деци

Причаћу једном нашој деци највећу љубавну причу свих времена,

Како су се некад давно, лудо волели један човек и једна жена.

Причаћу им причу о њиховој мајци, сличну некој најтужнијој бајци,

Када је живот дала једна добра вила за два мала бића што су у њој била.

Причаћу им о љубави правој, како је кад неког волиш више него себе.

Како сам те само лудо волео, и поред тога остао без тебе.

Сваке ноћи водићу их тамо, на наше место око ког се обрће планета,

Наша мала, замишљена кућица крај реке, на обали Дунава, негде, на крају света.

Неће им поред мене фалити љубав, али учићу их да си увек са нама,

Да је довољно да погледају небо, да тамо, међу звездама, живи њихова мама.

Не брини се за мене, не иде ми лоше, ипак, лепше би било да си сада ту. Али…

Имам наше успомене да их грлим дању, док не падне ноћ, да те загрлим у сну.