Покисло јутро

Покисло јутро, и душе, ситније од оних пет динара, које му касирка редовно замењује за жваку. Сви изгубљени у својим мислима, а та тишина га умара, јер он није навикао да устаје овако рано, он припада мраку.

Избледелог лица, полуотворених очију и пијаног срца, корача незаинтересовано у своју будућност. Само јер се чини да му је живот једносмерна улица, а плаши се да скрене с пута, јер га за себе везује прошлост. А ево и он се налази у тој маси душа изгубљених, међу којима свака има своју причу исцрпљену. И иако је свака другачија, суштина смо сви истих, док лутамо несмотрено, мислећи да смо у каквом сну.

Ми више не можемо ни да разликујемо снове од стварности, јер исувише дуго нисмо могли очи да склопимо. Неко због далеких усана, неко због превелике усамљености, а он због свих оних речи, које није изговорио.

Можда он проналази тугу у јутру оваквом, сећања га хватају, иако то пре није дозволио. И можда жали за сваком пропуштеном приликом, сада, када га је овај бол потпуно саломио.

И да има мало храбрости, можда би и научио како да верује, не би у диму цигарете тражио све сувишне изговоре. Временом, са свим страховима, престао би да претерује, и на постављена питања давао би искрене одговоре.

Можда, када би му се указала још само једна прилика, он би учинио све што је пре обећавао, а није испунио. Можда би му смејање полако постала навика и своје срце он би тада поново навио.

И можда је он само јос једно лице у гомили, које се крије испод сенки јер је сам себи највећа претња? Можда би исправио све грешке, јер су га изговори уморили, када би му се само дала шанса последња?

Али шта би се догодило када би и њу прокоцкао? Да ли би могло да му се верује, чак иако је његово срце одано? Зависи од тога да ли би понос љубав надјачао, и да ли би испустио душу вредну оних последњих пет динара?

Исувише је рано.