Анђео милосрђа
Било је то, у једном месту туге,
одмах ту на југу, наше мале Србије,
где изгубише људи, крст часни и цркве
где срушише нам живот и спалише домове.
Изгубљени, тужни, у маси лоших сећања
Живимо реалност, док нас патње гоне
У очима тужним неке мале деце
Осећамо мржњу према свему томе.
Без имало стида са ђаволским лицем,
Док му ватра тиња из стиснутих песница,
„Милосрдни анђео“ са пакленог неба...
Због којег страдаше мајке, очеви и деца.
Као да је неко осудио људе,
Да их вечно талас свих грехова плави
Па малена деца, науче да мрзе,
А чак и да воле, још увек су мали.
Због чега та светлост на лепом тамном небу
Због чега та бука, у сред песме птица
И зашто је мајка отишла да лежи,
Поред мали дрвених бебиних колица.
Ал много је таквих туговања било
Та деца данас расту без родитеља, дома.
А никада се нигде нико није нашао
Да каже зашто је живот одузет обома.
Заболи то сећање, кад у глави плане
Како људи губе чак и трачак наде
И како сви стоје исцрпљена лица
И чекају да уђу у један подрум зграде.
Не желим да гледам у то твоје лице
Зашто си ми тако све што имам узео
И'зашто сад не смем да се вратим тамо
Где сам као мали прве снове снио.
Знам да немаш одговор,и знам, не кривиш себе
Ја не знам да мрзим, то није део мене
Ал' ако као странац у ову земљу свратиш
Не чуди се што људи, по мржњи знају тебе.
Одрекни се осмеха, то не приличи теби
И име је твоје иронија чиста
За нас није милост када неко страда
Већ љубав, вера, нада, за Бога, Сина Христа.
У лице ти се смејем, о проклетниче тамни
Пратиће те одјек овог гласног смеха
Када затвориш очи, мене видећеш у тами
Како уздигнуте главе гледам те и чекам.
Почећеш да дрхтиш, да бориш се и знојиш
Крварићеш од страха, пратиће те трајно
Ивидећеш кроз снове, свих тих људи, лица
Којима си живот одузео давно.
