Град од папира

Уколико будем остала лепа и док плачем, хоће ли ове сузе остављати на мојој кожи мање опекотина? И хоће ли овај град бити мање сив и мање бачен, у углу собе, као заостало смеће које је прекрила паучина.

Све у њему се чини тако савршено и тако идеално, али само уколико гледамо са велике даљине. Чим приђемо ближе савршенство постаје изгужвано, јер је град попут папира у ком су људи карикатуре недовршене.

Избледелих лица корачају кроз исте оне папирне улице, са истим оним лажним, нацртаним осмесима. А ја само тражим нешто што је лепо када му видим право лице, јер мени не треба идеално, само права истина.

А умеју да ми кажу, како се не треба исувише оптерећивати, јер на крају ионако осетиш само онемелу празнину. Али ја се питам када, јер ти , да осећаш , не можеш заборавити. Само можеш игнорисати бол и његову тмину.

Бол упорно покушава да испере све моје боје и да се стопи са сивилом овога уморнога града. Ја бих волела да оне остану скривене, али да и даље постоје, хоћу ли у томе успети икада?

Јер напросто не напушта ме осећај самоће, када избледе сва лица и сви осмеси, за које сам некада снажно веровала да нису лажни. И више ништа није битно, само једна бескрајна литица, која ме гледа и њена слобода ме за себе тражи.

А онај осећај када ти срце прескаче и када те страх мотивише, онда када знаш да радиш погрешне ствари, али са правом особом. Онда , када би викао из свег гласа, јер не желиш прихватити ништа тише, тада знаш да се тако треба осећати целог живота и носити ту срећу са собом.

Али шта се догоди када ти се чини да је тај неко на вашу срећу заборавио?

И када овај град од папира остане и даље у углу собе бачен? Шта ако не успеш да ме нађеш, јер си заборавио где си ме оставио? До тада остаћу знаш... Лепа, да плачем.