Пиштољ или мисао?

Да ли је ова бол у мојим недрима стварна и да ли су моје очи попримиле боју несигурности? Пре је у њима живео мрак, а сад је у њима тајна, коју никада нећу сазнати од ове лажне реалности.

Да ли су моје усне попримиле укус хаоса, који сам некада олако поклањала другима? И зашто ме сопствена осећања, сада држе као таоца, да ли ће бити лакше ако кажем да је за све крива судбина?

А то, да ли судбину сами стварамо својим поступцима, или је она негде записана у времену које сваки минут броји? Ја бирам да никада не верујем случајностима, јер за мене ниједна случајност није стварна, не постоји.

Пиштољ или мисао? Шта је опасније када не можеш да заспиш? и да ли још само једна дата прилика у ствари значи? Тачно је, пиштољ ти даје шансу да усмртиш, али мисао је та која на крају свега окидач повлачи.

Уморна сам од звука пуцња у празно, а још уморнија од празнине коју пуцање пружа. Тада осећање самоће постаје заразно, а просторија у којој се налазим постаје све ужа.

Желиш ли да поделиш са мном ову самоћу? Празнина је примамљива и подсећа на слободу, али оног тренутка када пристанеш да је са мном делиш ноћу, самоћа престаје да буде самоћа, а празнина наплаћује доброту.

Зато пажљиво процени да ли је вредно, одбацити сваку реалну мисао само због радозналости. И да ли ће ти сутрадан после свега бити сасвим свеједно, јер се мој хаос стопио са бојом твоје хаотичности?

Тада ћу постати део твоје тајне и део твог мрака, и бићу дубоко сакривена испод твоје бледе коже. Можда је то једна од оних трајних грешака, која се просто не сме напавити, али те занима шта све она може.

А кад ти зафале речи, увек ме можеш само погледати и ја ћу свом силином чувати нашу истину. Можда нисам довољно јака, јер те није лако задржати, али и ако одеш, код мене ћеш оставити своју суштину.

Да ли је ова бол у мојим недрима стварна и да ли су моје очи попримиле боју несигурности? Да ли је опаснији пиштољ или мисао, твој избор остаће наша тајна, хоћеш ли бити кукавица и повући окидач или за живот скупити храбрости?