Есеј мог срца

Сигурно је да је човеку понекад потребно да буде мало сам, како би схватио ко је, где је и како стоје ствари. Препуштена себи и писању схватила сам да мој живот уопште није такав каквим сам га сматрала. Схватила сам да је заиста много тога у њему фалило, а ја то себи никада нисам хтела да признам, јер сам увек улепшавала ствари у својим очима или у очима других. Никада нисам волела да ме неко гледа као неостварену особу.

Ипак, морала сам себи да признам да никада нисам осетила како је када радите нешто погрешно, а опет сте поносни на себе. Истина је, шта год да сам радила – никада нисам била стварно поносна на себе и увек сам желела више. Наравно да нисам осуђивала људе који су грешили и нису се кајали, јер нисам знала каква је прича тих људи, али ја лично никада нисам желела да живим таквим животом. Ваљда зато што знам себе и сам се увек трудила да не изневерим туђа очекивања, а од мене се одувек нешто очекивало. Такав живот сам одабрала и сада га не бих мењала. Можда и због тога што сам превише волела свој миран сан и увек тежила ка томе да будем чиста пред собом, јер кад се све сабере и одузме, једино што ће ми увек остати су срце и памет. Памет ми никада није дозвољавала да радим неке ствари којих би се моје срце стидело. Увек сам веровала у то да је једино што је битно сачувати мирну савест и чист образ, јер то је оно што нам нико не може узети. Једино што је мени било битно је, да на крају дана, знам да никоме не наносим бол, барем не без разлога.

Једино што је стварно битно је да никада нећу урадити нешто због чега ћу се стидети себе, да радим само ствари због којих ћу се поносити собом, не размишљајући о томе шта ће други рећи. То и јесте поента живота, да прихватимо себе такве какви смо и да се трудимо да постанемо много, много бољи.