Био си учитељ пута који води у Живот

У тренутку кад први пут удахнемо ваздух у своја плућа, кад први пут угледамо свет око себе и кад низ наше образе склизну прве сузе, постајемо живи.

Добијамо тај непроцењиви дар од оца и мајке, од Бога и од неба, од анђела чувара. Добијамо безброј шанси и прилика, безброј врата која чекају да буду отворена. Добијамо љубав да нас греје и снагу да нас води током дуге пловидбе у малој лађи, пута који зовемо Живот.

Тај пут крије многе тајне и мистерије, вртлоге и вирове, камење и стење на својим обалама. Крије светлост и сјај у очима оних које смо у лађу примили, и сигурност и топлину у њиховим загрљајима. Тај пут је нешто што свакоо бира и чиме мења свој крај. Он спаја и најтање нити и обасјава и најтамнија подземља.

Рођен у Рашкој, од оца Немање и мајке Ане, Растко Немањић је био јединствени дар неба земљи. Данас свако о њему зна помало, али нико све. Његово постојање није само прича о животу обичног човека, већ Прича о узвишеном Богу и цркви. Прича која нема свој почетак и крај. Прича о снази вере и сврси људских живота.

Кроз ту причу нас води управо Растко, становник малене Србије, човек од крви и меса, Божији син и брат анђела. Човек који је умео да обузда неукротива срца и смири распламсалу ватру људских душа. Човек кроз чије смо очи спознали светлост царства небеског и осетили снагу истинске вере, јер само један поглед у њих у сваком бићу буди мир и спокој. Био је човек којем се сви дивимо и какав би требало сви да постанемо.

Никога сличног њему српски народ није имао. Још се није родио добротвор и просветитељ какав је био Сава. Његов ум је био чистији од свачијег, а срце довољно велико за сву љубав овог света. Посветио се служби Богу јер је желео да помогне другима, а то није могао да учини да прво није помогао својој души. Био је строг према себи, а попустљив према другима. Његово срце није знало за окове смрти и грехова, већ за слободу љубави и вере. Све што је имала његова несебична душа давала је другима. Живео је да помогне свима. Што се више одрицао, то му се више нудило, а он ништа није тражио нити желео да има.

Могао је многима да влада, а изабрао је да служи свима. Он није био којекакав чаробњак који једним замахом штапића изводи чуда, већ комплетна личност испуњена љубављу чија снага није познавала границе. Научио нас је да је Бог на небу, али и ту, поред нас, спреман да нас ухвати ако паднемо. Био је онај који мири посвађане и лечи болесне.

Савине мисли су биле брже од тока времена. Успеле су да допру до година много после његеговог, али и нашег доба. Због тога, Сава није наша прошлост, већ будућност, човек који је осамосталио српску сркву и уједнио српски народ. Човек због којег је Србија постала дом честитих, поштених, слободних људи увек спремних да раде у слози. У срца српског народа је усадио начела правде, мудрости и љубави, а пре свега је у сваком од нас развио оно највредније у нама – веру.

Развио је веру чија је снага могла да превазиђе сваку препреку и прескочи сваки јаз. Развио је веру у боље сутра и наду о лепшој будућности. Учврстио је веру у људе и веру у Бога. Показао нам је да она може да отопи и најдебљи лед и смрви и најтврђи камен. Показао нам је да је све што нам треба већ ту, у нама, и да је само једна искра потребна да бисмо то пробудили у одајама наших срца. Својим примером нас је научио шта је човек и које су праве вредности које он треба да негује у земаљком Животу да би заслужио место у небеском, под окриљем Божјег дворишта, крај топлине звезда и осмеха анђела.

Свети Саво, хвала ти на свему што си нас научио. Твоје речи и дела остаће упамћена докле год је пламена ватре који ће их грејати.

Заиста, био си учитељ пута који води у Живот!