Цртање - свет који ми доноси мир

Док растемо, сазревамо, похађамо средњу школу и испуњавамо остале животне обавезе, свако од нас нађе онај тренутак када седне, искључи се из овог света, и на одређен начин одмара свој дух. У тим тренуцима свако на свој начин прави паузу од размишљања о оценама, школи, професорима, па чак и о школским пријатељима.

Особа коју сам интервјуисао зове се Тијана и ученик је друге године Правно-пословне школе ,, Београд”. Она свој сопствени мир и пут ка свом свету проналази у цртању. Нешто више о томе сазнајемо из разговора са њом.

- На који начин ти цртање уноси мир?

" Док седим сама и док радим нешто сасвим обично као што је држање оловке, окрећем се себи, својим осећањима, мислима, нечему што се не види споља. Тада кроз цртање, на папир пребацујем и стварам оно што мене мучи. На тај начин се ослобађам и постајем оно што јесам. Као што неко пише, тако ја цртам и тако најбоље причам оно што мислим."

- По чему би издвојила цртање од писања и осталих уметности?

"Пре свега ја када цртам мене нико не може да ограничи, нико ми не може казати када је крај и поставити границе. Ја радим оно што желим и то је оно што зависи само од мене. Није битно како ће га други оценити, битно је да се то осети као уметност. Код писања мора се водити рачуна о структури и цело дело мора имати поенту, док код цртања ми већ поентирамо на почетку. Не тражимо ништа, јер ми већ имамо слику у глави, цртамо, препуштамо се мислима. Док човек црта, више визуализује своје мисли."

-У чему проналазиш инспирацију?

"У најситнијим детаљима,у стварима тако малим, на које људи не обраћају пажњу и којима нису одушевљени. На пример, ја углавном цртам људско тело, главу, врат и и остале делове, управо оне за које људи мисле да су сасвим обични и на које не обраћају толико пажњу, јер сматрам да нису довољно одушевљени њима. Када цртам природу, цртам мале, ситне ствари као на пример- окрзнуте детаље на клупи или зиду, оно што неко уреже у дрво или отиске на бетону. Детаљи који се не виде толико као сама клупа, зид, дрво или бетон за мене су то најлепши, упечатљиве ситнице јер ме свака од њих тера на размишљње како је настала, што је заправо и најбитније, јер све настаје из нашег осећања. Док то гледам и додирујем, поред тога што видим како то изгледа, ја и осећам нешто. Због свега тога, детаље сматрам непроцењивим."

- Да ли школа и како утиче на твоју инспирацију?

"Да,утиче. Међутим, понекад због неких непријатности имам потребу да свој немир испољим управо кроз своје цртеже. Некада ми је и лакше да цртам док некога слушам. Прошле године сам инспирисана предавањем, цртала лекцију коју је професорка предавала, што ми је олакшало само учење, јер сам у глави већ створила слику онога што сам слушала."

-Да ли ти пријатељи у школи пружају подршку?

"Углавном сам несхваћена што ми некада импонује, јер многи успешни сликари су били несхваћени. У нашој школи има доста уметнички настројених ученика. Имам дивну околину која ме прихвата и труди се да ме схвати и то примећујем онда када траже да им нацртам нешто."

- Шта је подстакло твоју жељу за цртањем?

"Радити нешто у чему сте добри и што вам помаже, нагна вас да се препустите томе. Неко тренира, пише, плеше и проналази се у томе. Ја се исто тако проналазим у цртању, исказујем своје мишљење на тај начин и уз цртање стварам неки свој ,,други свет “који мени доноси мир."