Прозор

Волела је тај прозор. Имао је сасвим обичан оквир од тамне храстовине и климаву кваку која је, одувек чинило јој се, изгледала као да ће отпасти. Био је врло сличан десетинама прозора који су припадали кућама расутим по брежуљцима села као покидана ниска бисера. За њу, та његова простота и скромност су били посебни због онога што јој је омогућавао. Кроз танано стакло могла је да види пространу ливаду прекривену маслачцима и белим радама који су правили круг око једног успаваног јавора испод ког се налазио бунар. Бунар и омалену кућу повезивао је годинама гажени земљани путељак. Испред куће се налазила кућица за пса. Са леве и десне стране стајала су два пласта сена као каква два стражара која су придржавала небо над селом да се не би обрушило и запљуснуло га хиљадама нијанси плаве.

Кад год би се одмарала крај прозора, осетила би спокојство. Као што се небо додиривало са травом тако су јој се усклађивали дух и тело, плешући као једно у ритму дисања. У тим тренуцима није било брига, било је само боја и било је савршенство природе које се савршено уклапало са оним несавршеним што је створио човек. Могла је да седи тако сатима и да јој не досади никада, увек би видела нешто ново, пронашла неки детаљ. Слика се мењала са годишњим добима као према осећањима сликара. Било је ту свих елемената људског живота, љубави, туге, рађања, беса, радости, кајања, среће, успона, падова ... Непроценљиве вредности, дело велемајстора . Створена не за место међу фрескама у Лувру и италијанским капелама већ само за људско око одакле ће склизнути у душу, а потом урезати у сећање.ж

Урезала се. Запамтила је сваки детаљ. Сада се налази у поодмаклим годинама, вид јој слаби, снага је издаје, ноге не желе да слушају. Доктори знају да није добро. Шансе за опоравак су веома мале, али јој се и даље смеше кад јој доносе чај, труде се да јој без речи кажу да има наде. Она зна да нема, осећа да се ближи крај.

О, она би укључила грамофон и плесала и певала док би свилена спаваћица обавијала њено омршало тело. Она би истрчала напоље и заборавила на болест, заборавила би да је смртна и да је једна старица која испод мараме више нема власи косе. Она би све то само кад би могла... Опет седи крај прозора, сада само крај једног модерног са великим белим оквиром и добро причвршћеном лакованом кваком. Види улицу, дугачку и сиву, а са једне и друге стране збијене и исто тако сиве зграде. У дворишту болнице се налазе клупе мокре од последње кише. Шетају се болесници у истоветним плавим пиџамама, али су им расположења различита и нису плава, нису светла. Небо се изгледа увек стапа са околином, и оно је сиво. Нема стражара да га придржава, изгледа као да се већ обрушило и испрскало град суморним нијансама. Нема смираја.

Спушта се на кревет и затвара очи. Осећа је. Младост- у њој је поново. Отвара очи и види траву под собом. Миришу беле раде, а велики хлад прави јавор нагнут над њом. Чују се деца како се кикоћу крај бунара, они је зову да са њима игра и да пева. Чује се ланац и лавеж пса. Она босонога пева трчећи око пласта сена све док јој се не заврти у глави, а онда легне на полеглу траву и гледа у небо и осећа како се стапа са сликом и остаје заувек уоквирена тамном храстовином.