Ватерполо, а што да не!?

Наш народ је познат по израженом механизму Идентификације.

Увек смо спортски опредељени. Подржавамо успехе свог омиљеног клуба и доживљавамо их као своје. Ту често долази до несугласица, препирки и надметања, али када наступа репрезентација наше државе, све је другачије.

Тада смо сви удружени и сложно подржавамо своје представнике. Познати смо по навијачком “таленту“ и емотивном доживљају свих успеха и неуспеха.

Буде се наши људи и у два сата након поноћи да би гледали нашег најбољег Новака Ђоковића, журе са посла, из школе не би ли стигли на пренос рукомета и одбојке, о кошарци и фудбалу да и не говорим! Сатима се чека испред Београдске арене и Хале Пионир, не би ли се набавила карта више.

Међутим, када је у питању ватерполо, на њих обратимо пажњу тек пред неку утакмицу од великог значаја. Упркос чинјеници да су наши ватерполисти прваци света и Европе, вицешампиони Олимпијских игара, нисмо толико ватрени по питању овог спорта.

Ватерполо публика је специфична, можда тиша него што би требало, аплаузом награди и добре противнике. Да ли је то оно што нама не одговара? Ватерполо можда није спорт у коме ћемо показати наше навијачке способности, љубав према земљи и спорту, али је свакако спорт преко кога ће свет чути за мало, али снажно тло Србије.

Међутим, када се догодио инцидент између Србије и Мађарске 2010. године, као и између Канаде и Србије 2013. , сви су причали о томе и поносно бранили боје своје земље. Зашто да нас памте по томе? Нисмо ли земља домаћин Европског првенства 2016. године, на коме је наш Душко Пијетловић проглашен за најбољег ватерполисту Европе у 2015-ој години?! У Београду, у Србији земљи спорта, земљи ватерпола.

Ватреполо може бити асоцијација на нашу земљу, само ако ми то паметно искористимо. Што да не..